Piše Dejan Kreculj
Evropa, mladi i novi politički horizonti
Geneza podele: Od pariskih klupa do savremenog lavirinta
Početak političke skale na kojoj danas merimo svet vodi nas pravo u 1789. godinu i buru Francuske revolucije. U burnim danima zasedanja Nacionalne skupštine, poslanici su se podelili oko fundamentalnog pitanja: koliku moć treba da ima kralj i kakva je budućnost društva? Na desnoj strani sale okupili su se branici starog poretka i tradicije, dok su na levoj bili reformatori i radikalni zagovornici narodnog suvereniteta. Tako je nastala geografska metafora koja je postala trajni Kompas – desnica i levica.
Međutim, istorija se ne kreće u krugovima, već po Hegelovoj spirali – svaki novi krug vraća nas na slične civilizacijske izazove (sloboda protiv nepravde, moć protiv prava), ali na višem nivou složenosti i sa novim istorijskim okolnostima. Dok savremeni sistemi često funkcionišu po principu „repa koji maše psom“ – gde sitni interesi, birokratija i eho marginalnih struktura drže u šaci čitavo društveno telo – potreba za kretanjem i promenom ostaje jedina konstanta.
Evropski lavirint: Tehnokratija i zaboravljena mladost
Kada se osvrnemo na savremenu Evropu, vidimo kontinent u dubokoj tranziciji. U institucijama dominira desni centar, uz snažan pritisak suverenističkih i radikalnih desnih opcija koje vešto kapitalizuju na strahovima od globalizacije i migracija. Ipak, u evro-atlantskim okvirima dogodilo se jedno opasno slepilo: potpuna marginalizacija mladosti.
Evropske elite su decenijama vodile politiku kroz hladni, tehnokratski menadžment, zatvorene u kule od slonovače, ignorišući činjenicu da je generacija mladih – iako najobrazovanija u istoriji – postala armija nesigurnog prekarjata. Suočeni sa nemogućnošću kvalitetnih uslova studiranja, rešavanja stambenog pitanja, ugovorima na određeno vreme i radom bez socijalne zaštite, mladi su gurnuti na marginu. Kada se sistem ogluši o vapaje za dostojanstvenim životom, akumulirani gnev izbija na površinu kroz socijalne bune, proteste i traženje radikalnih alternativa.
Prve pukotine sistema i snaga neiskvarene energije
Da su promene moguće i da okoštali sistemi nisu večni, pokazuju nedavna potresanja i u regionu i šire, gde su se za promenu poretka izborili obični ljudi, radnici, seljaci i studenti. Fascinantan simbol te nove političke kulture jeste uključenje angažovane intelektualne elite – poput uglednih profesora i dekana koji podržavaju studentske zahteve, ali otvoreno odbijaju ministarske fotelje i klasičnu političku trgovinu.
Mladi nose masu, energiju i moralni kompas. Njihova pobeda se na ulicama ne slavi samo kroz suve političke proglase, već kroz igranje kola na trgovima – kao autentični dionizijski izraz oslobođenja i povratka narodu. To je onaj isti duh otpora koji je kroz istoriju, od antifašističkih pokreta do današnjih dana, rušio autoritarne strukture.
Da li će sloboda umeti da peva?
Nalazimo se u delikatnoj, krhko-tranzicionoj fazi u kojoj stari modeli umiru, a novi se tek rađaju. Kada opojni trenuci pobede prođu, pred nama ostaje najteži i najvažniji ispit – onaj koji je sažet u večnom stihu Branka Miljkovića: „Da li će sloboda umeti da pevakao što su sužnji pevali o njoj?“
Dok sužnji pevaju o slobodi iz mraka i lanaca, sloboda je ideal. Kada sloboda konačno svane, ona mora da dokaže da ume da gradi institucije, da prašta, da integriše zaboravljenu mladost i da pruži pravdu svakom čoveku. Ako energija koja je srušila stare bastione uspe da se pretoči u zrelu, odgovornu i pravednu izgradnju društva, onda će ta sloboda ne samo umeti da peva, već će ispisati najlepše poglavlje savremene istorije.
