Kovin u fokusu: piše i seća se profesor Dejan Kreculj
Ugao glavne ulice i trga na kome se nalazi Katolička crkva, jedno je od mesta u našem gradu, čija je prošlost ostala zabeležena kako u dokumetima iz davnih vremena, tako i u sećanjima mnogih vremešnijih Kovinaca.
Najstariji podaci, nama dostupni, sežu u 1769. godinu kada pukovnik Ženei pominje da je na tom mestu bila Nemačka seoska škola, u narodu nazivana i „Škola na uglu“ ili „Žuta škola“, na trgu Svetog Ištvana, ispred crkve gde je bio i pijac, dugačka zgrada na slici levo. Vremena su prolazila, carevine i kraljevine nastajale i nestajale, pa je tako na istom mestu nakon Drugog svetskog rata nastavila da boravi kultura.
Mada je u naš grad film stigao već 1903. godine, svega osam godina posle istorijske projekcije braće Limijer, bile su to projekcije po gostionicama, uz velike mere predostrožnosti, jer celuloidna traka, koja je bila korišćena u prvim filmskim projektorima, bila je opasna zbog svoje velike zapaljivosti.
Veliki kovinski boem, arhitekta Braca Kupusarević, student legendarnog doajena srednjevekovnog i modernog neimarstva Aleksandra Deroka, akademika i arhitekte čije je delo, među mnogobrojnim, i hram Svetog Save na Vračaru, projektovao je zgradu bioskopa. Svedena, uniformnih oblika i detalja, saglasno svetonazorima vladajućih investitora, građevina ih je stameno otpratila u zaborav, stojeći i danas, prkoseći vremenu i nasrtajima da se pretvori u parkiralište ili nešto drugo iz palete ideja vazda maštovitih savremenih efemernih gradskih arhitekata.
Školski primer arhitektonskog jedinstva objekta sa okruženjem je maleni prostor ispred glavne fasade sa arkadama koji je dugo vremena bio kultno mesto, sastajalište mladih, popularno nazvano „majmunsko ostrvo“. Tu se pre bioskopske projekcije šetalo, razgovaralo, družilo, zaljublivalo, sastajalo i rastajalo. Korzo je kružio odatle pa duž glavne ulice pored zanatlijskog „Bazara“ i nazad sve do početka filma, kada su mlađi ulazili u bioskop, a stariji prelazili u kafanu „Vojvodina“ na čašicu razgovora.
I u toku dana bilo je to mesto gde se nalazilo radi dogovaranja, sretalo pošto je tu bila direkcija trgovinskog preduzeća, a ispod mlečni restoran. Jedan takav susret za mene je bio presudan. Na ulazu u bioskop bili su zastakljeni panoi sa plakatima filmova koji će se prikazivati. Moji roditelji su često spominjali, uz osmeh, da je slučaj hteo da moj otac, prolazeći pored bioskopa, zastane i priđe da vidi koji je film na repertoaru. Sudbina je htela da se tu našla i devojka koja je isto pogledala plakat, tu su se sreli, zaljubili i poživeli u skladnom braku do poslednjeg dana punih pedeset godina. Da ne beše bioskopa i tog susreta nebi bilo ni mene.
