Piše Violeta Živkov
Pre nego što napišem ono što bih zaista želela da vam ispričam, da se vratim mom prethodnom pismu koje je dobilo epilog: Džastin Trudo je podneo ostavku. Kanadski premijer nije izdržao pritisak američkog predsednika i domaće javnosti i lepo je ljudski podneo ostavku. Eno ga, još je živ i ništa mu se nije desilo, a ni Kanadi se ništa ne dešava. Iako neki arapski mediji optužuju Trampa za mazohističko nastojanje da pod svoju kontrolu stavi Grenland i Kanadu. Kanada je već copy-paste američkog načina života, ali izgleda to apetitima Velikog brata nije dovoljno. Neki ovde oko mene čak nisu ni registrovali Trudoovu ostavku. Tako da, odlazak sa vlasti nije pitanje života i smrti u normalnom poimanju stvari i funkcija.
A šta sam, u stvari, htela da ispričam?
Danas je Badnji dan i u Kalgariju, samo sa osam sati zakašnjenja u odnosu na maticu Srbiju. Radni je dan. Prvi dan škole posle zimskog raspusta od dve nedelje. Pripadnici srpske zajednice, kao i svake druge zajednice kojih ima nekoliko desetina, najčešće se okupljaju oko svoje crkve i na taj način čuvaju svoje veze sa poreklom.
Na Badnje veče, posle litturgija, deli se badnjak, a potom na zajedničkoj vatri u porti crkve Svetog Simeona pali se vatra, uz koju deca uče o njenom značaju i simbolici.
Iako je radni dan, Badnje veče obeleži se manje-više kao u Srbiji, ali je zato Božić za većinu drugačiji nego što je to u Srbiji. Kada se vrate s posla, Srbi pravoslavci poješće svoj ručak i nastaviti aktivnosti kojih uvek ima, naročito ako su deca uključena u sportove. Negde će to biti božićna večera uz pečenicu i česnicu, ali sve podređeno ritmu života i obavezama. Život se nastavlja radnim tokom, bez obzira na januar koji je za Srbe pravoslavce mesec slava i proslava.
Kalgari ima oko 1600 sprskih duša, nisu svi iz Srbije, već iz bivših republika sa jugoslovenskog prostora. Ali, kao što sam rekla, svi značajni događaji koji su vezani za veru, slave se zajedno u okviru SPC.
Najteže je sa slavama koje padaju u radni dan. Desi se da domaćini slavu pomere u prvi vikend da bi svi gosti mogli da dođu, a desi se i da se nova godina po Julijanskom kalendaru slavi 11. januara umesto 13. iz istog razloga.
Nije baš doček, više je zabava povodom te Julijanske Nove godine i više je povod za još jedno druženje. Nije lako sačuvati tardiciju i običaje daleko od domovine, daleko od svog naroda i predaka. Naročito je to važno zbog dece. Većina slabo govori maternji jezik iako se u kući još uvek njime govori.
Ono što taj mladi naraštaj naročito voli i bori se za mesto u nekoj od pet grupa jeste folklor. U SKUD Frula oko 150 dece uzrasta već od tri godine igra folklor. A postoji i grupa za seniore. Pred sam kraj godine, „Frula“ je imala godišnji koncert na kome su pokazali da je rad u društvu ozbiljan, temeljit i sa puno predanosti. Koreografije i posvećenost plesu zaista su zavredile gromke aplauze publike. Osim o plesu, ovde se brine i o adekvatnoj nošnji, pa je ona pažljivo nabavljana u duhu tradicije i kraja iz koga igre potiču. Izuzetno je zadovoljstvo daleko na severu, na drugom kontinentu, gledati igre iz Srbije, zahtevne i složene, kao i nasmejana lica dece koja u toj igri uživaju. Probe su jednom nedeljno. Samo nedeljom uveče, ali se vežba neumorno. Pokušaću da o Fruli, njihovim gostovanjima i nastupima napišem i poseban tekst, jer zavređuju pažnju. A ko zna?! Možda nam jednom budu i gosti na nekoj našoj sceni.
Inače, osim SPC Sveti Simeon Mirotočivi gde službuje prota Obrad Filipović, veoma vredno radi i Kolo srpskih sestara koje je uključeno u sve aktivnosti. Naročito u volonterski rad. Ono što ubrzo predstoji je Svetosavski bal, plesno veče sa posebnim dres kodom, a kako se najavljuje, nastupiće i folklorne grupe. Sve se to odvija u hramu, koji ima veliku zajedničku prostoriju za druženje, a sam hram završen je pre desetak godina, donacijama zajednice, najvećim delom.
Danas je to lepo mesto na prostranom placu, i nije neobično da na službi vidite Grke, Ukrajince, Ruse ili pripadnike čak i druge vere.
Nije lako sačuvati identitet u jednoj dalekoj zemlji koja je multietnička i skoro 40 odsto katoličke veroispovesti, ali zvuci frule i ritma u nogama, maternjeg jezika i običaja pomažu da se on ne izgubi.
Kanađanka koju sam srela u crkvina Badnje veče, stajala je sa strane i posmatrala. Pomalo izgubljena. Ona je u vezi sa jednim našim momkom i želi da uči srpski jezik, rekla mi je. Uči i običaje. Zadivljena raznolikošću i bogatstvom ali i brojnošću onih koji su došli da upale sveće za svoje upokojene, možda negde daleko ostale preko Atlantika, za zdravlje živih, a u slavu života i običaja.
Anđela je pokušala da ponovi „Hristos se rodi!“- no, suviše komplikovano.
Za početak može i Srećan Božić!
