Piše profesor Dejan Kreculj
Pre mnogo godina, moj pčelarski kolega i dragi prijatelj Slavomir poverio mi je tajnu kako biti dobar zet. Po godinama je bio generacija moje majke, ali nas je zajednička strast prema pčelama brzo zbližila, premostila tu starosnu razliku i učinila nas iskrenim prijateljima.
Slavomir je bio pravi Kovinac — sve dok nije došao trenutak da ode na studije i useli se u studentski dom u Beogradu. Od tog časa, korak po korak, postajao je pomalo i Beograđanin. Kako to obično biva u tim mladim godinama, na studijama se rodila i ljubav, koja je ubrzo po sticanju diploma krunisana brakom.
Kako je u to vreme još uvek bio bez stalnog zaposlenja, a njegova devojka bila jedinica koja je živela samo sa majkom, Slavomir se prizetio. Tako je, kako je sam u šali govorio, postao kompletni „rođeni Beograđanin“.
Pričao mi je bez ulepšavanja da je bio izuzetno dobar zet i da ga je tašta iskreno volela. A u čemu je bila tajna tog čuvenog, retko harmoničnog odnosa?
„Znaš, Dejane“, govorio mi je Slavomir, „kad god je u kući trebalo nešto važno da se odluči, moja žena i ja bismo uvek prvo pitali staramajku. Njeno mišljenje se uvek tražilo i pažljivo slušalo. Doduše, okolnosti su bile takve da nije baš uvek moglo da bude onako kako je ona predlagala. Ali pravilo je bilo jasno: žena i ja bismo je uvek pitali za savet, a onda bismo uradili onako kako smo se nas dvoje prethodno dogovorili.“
Zastao bi tu Slavomir, pa uz onaj svoj karakteristični, blagi osmeh dodao:
„I moja deca su danas velika, imam i unuke, pa mi je sve to još jasnije: svakako da je ona prozrela tu malu igru koju su deca igrala sa njom. Znala je ona to vrlo dobro. Ali joj je neizmerno godilo što je pitana. Jer, reći nekome ‘šta ti misliš’ — to je čisto poštovanje. To je odraz kućnog vaspitanja i kulture, pogotovo u onim starim beogradskim porodicama iz ‘kruga dvojke’.“
Nije trebalo mnogo razmišljanja pa shvatiti koliko je u toj Slavomirovoj priči bilo narodne mudrosti i poznavanja ljudske duše. U vremenima kada se često lomi reč i dokazuje sujeta, on je pronašao jednostavan ključ za mir. Uvažiti drugog — ne samo forme radi, već iz iskrene svesti da svako ljudsko biće ima potrebu da bude saslušano i uvaženo — nije slabost, već odraz prave unutrašnje snage. Dati drugome mesto koje mu pripada, bez teških reči i nadmetanja, bila je to prava mala umetnost življenja.
Tako je moj prijatelj Slavomir, pčelar i naturalizovani Beograđanin, sačuvao i mir u kući i naklonost staramajke, ostavljajući mi priču koja svedoči da se najveće životne lekcije često nauče uz košnice na pčelinjaku.
Podkast https://tinyurl.com/4tandjvx
