Piše Violeta Živkov
10.08.2025. – Upravo ovo su se zapitali meštani sela Gaj i zaseoka Šumarak, kao i vikendaši koji su malo pre vikenda došli u svoju oazu, na obroncima Deliblatske peščare. Baš tamo gde je nekada snimljen kultni film Ko to tamo peva. Uzdrmala ih je, i bukvalno, detonacija u jutarnjim satima, od ko zna koliko Rihtera, nije saopšteno, kada je eksplodirala snažna britanska bomba zaostala iz II Svetskog rata. No, moguće da su pomislili da se snima nastavak filma i da neko opet ide Zaa Beograd. Nisu ni bili svesni da im je Iz Beograda došao neželjeni gost.
U zemlji koja i inače zaostaje u mnogo čemu nije ništa neobično naći i zaostalu bombu. Iskopali su ih blizu četrdeset hiljada, saopštilo je Ministarstvo unutrašnjih poslova. To bi, veorovatno, trebalo da nas ohrabri, ali pre će navući izraz užasa na naše lice. Znali smo da su nas bombardovali, ali da su baš toliki falš imali, e to nismo znali. Skoro kao da su nam namerno uvaljivali, da se reše škarta, i saveznici i NATO. Baš kao što i danas naša braća Rusi, daju nam ono što ne znaju gde bi, jer ne mogu da nose na đubrenice i druga smetlišta.
I tako dok su vredni graditelji iz Pakistana, Nepala, Burme, Turske, prčkali po novovotvorenim lokacijama za proširenje Beograda na vodi, neko je viknuo BOMBA! I ovoga puta nisu to bila neka deca koja namerno začikavaju i dojavljuju da je bomba u školi, na aerodromu… Ovoga puta čike iz Turske jasno su viknuli: bomba! Zašto baš oni? Pa, zato što su oni nama ostavili neke reči, a sad mi njima vraćamo naše.
Brže-bolje sve raspoložive službe policije povučene su sa raznih lokacija gde mahom rasteruju studente i građane i čuvaju ove kriminalce da ih neko ne tuče (te kriminalce). Policija, valjda, uvek čuva one koje neko hoće da bije?! Dovedeni su da obezbeđuju Beograd na vodi, jer kad neko vikne: bomba!, onda svi beže što dalje. Ko u gaćama, ko bez gaća, ali bežati se mora. Tako je i svih deset prisutnih stanara ( ili kakvih zaostalih gošći za zabavu) u velelepnom Beogradu na vodi, koji se i dalje širi kako bi bilo što više mesta da tu niko ne stanuje, pobeglo iz stanova. Policija je sve to obezbeđivala, izvinjavajući se onima koje su u tom momentu mogli da napadnu na demonstracijama. Viša sila, a oni nek vide sa tim siledžijama demonstrantima, nek nešto dogovore, dok se ne reši bomba.
I onda pažljivo, kao kod svake operacije, tako je i kod operacije „Zaostala bomba u Beogradu na vodi“ sve rađeno sa hirurški mirnom rukom i hladnokrvnošću. Bomba je umotana u ćebe. „A šta ćemo sad?!“ -panično je u tom momentu zakukao direktor policije, a i ministar s njim. Ministar je hteo nešto i da otpeva, samo ga je neko munuo u rebra, rekavši da bi njegov vibrato mogao da aktivira bombu. Tako je ministar odustao, ali rešenje nije nađeno.
Neki novajlija koga su baš tih dana priveli da povećaju brojnost na razbijanju protesta, usudio se da šapne svom kolegi: „Može tamo gde je sniman onaj film „Ko to tamo peva“. Znaš ono kad je Taško Načić opalio iz puške, tako i mi da opalimo iz bombe!“
Hi hi hi, zasmejao se novajlija, ali je njegov stariji kolega bio lukaviji i glasno rekao: „ A da je nosimo tamo gde je sniman film „Ko to tamo peva“?“
Prvo su se svi trgli, a onda počeli da se zgledaju, sa jasnim pitanjem u očima:“ Gde je to, majku mu?“
Srećom pa se našao jedan što je odgledao sve domaće filmove i zapamtio da je to kad ideš u Belu Crkvu na jezera i onda je dao koordinate ili već nešto opisno i bomba je krenula.
Bilo je jutro, mirno selo Gaj i zaseok Šumarak sa sve vikendašima koji tu provode letnje vreme, još je dremljivo ustajalo. Nema žurbe, vrućina će ionako.
Na obližnjem pašnjaku, vredni pastir već je izveo stotinak krava na ispašu i ta pastoralna scena duboko je dirnula i konvoj vozila koji je pratio i nosio bombu.
Po neravnom zemljanom ili bolje rečeno, peščanom putu, jer to je peščara, bomba je transportovana do svog poslednjeg odredišta.
I onda se desilo to što se dugo odlagalo, još od momenta kada je na nju naišao neki radnik iz Turske, Nepala, Indonezije…
220 kilograma eksplozivnog punjenja u bombi teškoj 500 kilogarama, puklo je kao od šale! Zatresla se peščara, poubijani su živi mali stvorovi u bližoj okolini, a krave na pašnjaku tog su dana od šoka presekle mleko. Kažu domaćice, muzilice su radile na prazno. Srećom, pa nikog nije bilo u blizini, da ga negde muka pritera te da se vine u nebesa zajedno sa 220 kila ekpsloziva.
Za pastira se ne zna ništa, njega niko nije ništa pitao. On se i ne meša u politiku.
Kad su ujutru pred-kućom Gajčani počeli jedni druge da zgledaju i pitaju se šta je to, neko je rekao da opet nešto rčkaju oni italijanski lovci, samo je čudno zvučalo za puške. Koji će ih, očin, znati, šta sad sve imaju?!- rekao je jedan Gajčanin i otišao da namiri svoju stoku, koja srećom tog jutra nije bila na pašnjaku.
Niko im nije ništa javio unapred, niko ih nije opomenuo, jer kakvi su ti paori, vikendaši i ostali zgubidani, odmah bi nagrnuli da vide kolika je bomba, šta na njoj piše, kako će da leti… Ko bi se s njima još bavio?
Možda oni što su napustili mesta protesta? Oni su naučili da razgrću masu.
Ali, fala, nije trebalo!
Svako je otišao svojim putem.
Bomba u nebesa, pa opet sa svim tim otpadom na zemlju, u oazu specijalnog rezervata prirode, uz Dunav. Specijalne jedinice i službe u svoje klimatizovane prostore, a Gajčani i oni iz Šumarka nisu išli nigde, oni su već bili kod-kuće.
