Nikada nam publika nije bila baš ovako dobra, dolazili su sami, pa i više puta, da nas gledaju, a aplauz je bio očaravajuće divan. I iskren…
Na onoj predstavi, koja se tako lepo zove „Slobodno mesto“ (a tražimo ga dugo unazad i za nastavu i za probe…), u petak, kad smo obeležavali Dan škole, kad smo hteli da kažemo da Đura Jakšić nastavlja da stvara i živi i kad nije među nama, tog petka bili smo njegova prava ekipa, jedna i jedina, apsolutno neponovljiva!
Nemam dovoljno nežnih reči da prospem iz sebe svu milinu što me obuzela od takve dobrote, od lepote, koju, sad stvarno mislim, samo deca mogu da daruju nastavnicima.
To ostaje između nas, a u nama ostaje dugo, dugo pošto odu i ostave nas da čekamo novi podmladak „Đurinih“…
Ove godine radili smo Kenoove „Stilske vežbe“, ali ja autobus imao umesto mladića sa šeširom i odšivenim dugmetom na kaputu – jednu babu, kišni novembarski četvrtak, bubalicu, posebno stanje duha – osmaka, koji nam je svirao na svojoj natopljenoj gitari baš jedan novembarski song, imali smo i influenserku, alapače, a možda i kengura.
Nešto naše izvrnute priče zasijalo je na pozornici Centra za kulturu u petak uveče, nešto naše besprekorne priče sijalo je u publici!
Nastavnica Danijela Stanković Ćulibrk
