OTVORENO PISMO
Vi i ja se poznajemo dugo. Odrasli smo u istom gradu, izlazili na ista mesta, znamo iste ljude, znamo jedno o drugom mnogo više nego što staje u biografije i saopštenja. Znam gde ste radili, kakav ste put prošli, a i Vi znate mene. I Vi i ja vrlo dobro znamo kakav je Kovin nekada bio – i kakav je danas. Upravo zato Vam ovo pišem otvoreno i bez uvijanja, ne kao neko sa strane, već kao neko ko je ceo život proveo ovde i ko pamti grad koji je imao više života, nade i dostojanstva nego danas. A znam i to da Kovin može i vredi više.
Početkom decembra, urednica Violeta Živkov i ja zvanično smo Vam se obratili sa molbom da nas primite kako bismo uradili novogodišnji intervju. Smatrali smo da je to normalna, profesionalna i građanska praksa. Nažalost, nismo dobili čak ni elementaran odgovor – ni da ne želite, ni da ne možete. Ćutanje je bilo jedini odgovor. I to mnogo govori o odnosu prema medijima koji nisu pod kontrolom vlasti. Otud i ovo otvoreno pismo.
Pišem Vam kao novinar, ali pre svega kao građanin Kovina. Rođen sam ovde pre 43 godine, kada je Kovin imao porodilište i ceo svoj život proveo sam u ovom mestu. Zato imam pravo i obavezu da govorim o onome što vidim, čujem i doživljavam.
Nikada Kovin nije izgledao ovako sivo i zapušteno, golo i mračno. Centar grada, koji bi u ovo doba godine trebalo da bude simbol svetla i praznične radosti, gotovo da nije ni okićen. Nova godina dolazi, a ljudi su bez osmeha, bez euforije i bez osećaja da su praznici uopšte stigli. Grad izgleda umorno, baš kao i njegovi građani.
A čemu danas da se radujemo?
Bazen u Kovinu nije otvoren. Kupljeni turistički vozići, predstavljeni kao veliki iskorak i sadržaj za decu i porodice, vozili su svega jedan dan pred Novu godinu. Ostatak vremena stoje kao nemi spomenik pogrešnim prioritetima. Škole i javne ustanove se urušavaju, ustanove rade bez licence, ulica kišobrana iliti Surduk zbog neodržavanja je propao, maketa toka Dunava radila samo jedan dan, delovi Kovina su vam u 21. veku bez kanalizacije i asfalta, ulična rasveta se raspada, dečije igralište ruinirano, na putevima i trotoarima rupe. Istovremeno, grade se kapele čije cene, prema javno dostupnim podacima, deluju kao da se gradi Sikstinska kapela, a ne objekti finansirani novcem svih građana Kovina. Kupuje se novi auto sa ful opremom. Već šest godina se planira izgradnja biciklističke staze Euro velo 6 za koje vam je predsednik rekao da nemate prebijeni dinar, ali i dalje se nalazi u istorijskom budžetu kao investicija od preko 400 miliona dinara.
Godinama se priča kako su radnici javnih ustanova i preduzeća obavezni da idu na mitinge podrške, ako se odbije poslušnost slede kazne, premeštanja ili čak otkazi. Mnogi poznanici i prijatelji mi rade u Komunalcu, Bolnici, Domu zdravlja. Svedoče da ih glavne sestre, šefovi ili direktori uslovljavaju da idu u autobus. Zbog ove neposlušnosti Ivković i Bogoš smenjeni su sa funkcija. I o ovome se ćuti. Vi u SNS kupujete glasače vaučerima preko Centra za socijalni rad, primaocima pomoći pretite da ako ne glasaju za vas za njih više nema pomoći. A direktorki koja je odavno u penziji dodeljujete još jednu godinu direktorovanja gratis, valjda jer vam je dosta toga odradila? I o ovome se ćuti. Na mesto predsednika Upravnog odbora Komunalca birate osamdesetdvogodišnjeg čoveka koji ima presudu da je lažirao finansijske izveštaje. A direktore javnih ustanova i preduzeća birate ne po stručnosti nego isključivo po stranačkim zaslugama.
Za 13 godina vaše vlasti nije otvoreno nijedno ozbiljno radno mesto koje bi zadržalo mlade. Mladi odlaze, porodice se bore, a vi u medijima govorite o „razvojnom“ i „istorijski najboljem“ budžetu. Ljudi u te bajke više ne veruju, jer njihova svakodnevica nema dodirnih tačaka sa slikom koju pokušavate da prikažete.
Istovremeno, sa skupštinske govornice pojedini odbornici – Bradanji, Šljivovački, Lacku, Radmanović i drugi – javno me prozivaju, nazivaju „kvazi novinarom“, optužuju da radim za opoziciju i da nisam objektivan. To nisu argumenti, to su etikete. I one dolaze sa mesta koje bi trebalo da predstavlja sve građane, a ne da služi za obračun sa neistomišljenicima.
Za razliku od mene i drugih nezavisnih novinara, lokalno propagandno glasilo BUS radio finansira se novcem svih građana Kovina, a u praksi prenosi isključivo ono što mu se saopšti – odnosno ono što mu „kaže Sanja“ ( tvrde upućeni). Ne postoje kritička pitanja, ne postoje drugačiji glasovi, ne postoji javni interes. Još je poraznije što se na tom mediju nije pojavila ni jedna jedina informacija o tome da su studenti u Kovinu skupljali potpise – događaj od nesumnjivog javnog značaja. Izveštaji sa Skupštine su bez i jedne reči o opoziciji. E tako funkcioniše vaše „objektivno“ javno glasilo.
Umesto stvarne podrške građana, svedočimo organizovanom dovoženju i odvoženju ljudi autobusima kako bi se stvorio privid masovne podrške. Prema svedočenjima građana, pojedinci se čak plaćaju da budu „stanovnici“ nehigijenskih naselja poput takozvanog ćacilenda – ne kao ljudi sa dostojanstvom, već kao statistika i kulisa.
Godinama se među građanima govori i o tome da poslove dobijaju uvek iste, lojalne firme, da su javne nabavke preplaćene i da se deo tog novca, navodno, vraća centrali stranke. Ako to nije tačno, odgovornost vlasti je da to jasno, transparentno i dokumentovano demantuje. Umesto toga – ćutanje.
Na akademijama mladih SNS lidera, predsednice Violeta, možda se uči kako da se realnost upakuje u lepe reči, ali se očigledno ne uči kako se živi sa građanima koji su izgubili poverenje? Ne može se propaganda hraniti praznim frižiderima, niti se poštovanje kupuje autobusima.
Ovo pismo nije napisano iz mržnje, već iz duboke brige i ljudske tuge. Kovin ne traži čuda. Traži istinu, odgovornost i poštovanje. Traži vlast koja će prestati da se bavi sopstvenim imidžom, a početi da se bavi stvarnim životom svojih građana.
Jer grad ne čine budžetske stavke, saopštenja i intervjui bez pitanja. Grad čine ljudi. A ljudi u Kovinu su danas umorni, razočarani i tihi.
Ta tišina je najglasnija presuda svakoj vlasti.
A Vi i ja, predsednice Violeta, vidimo se nekom drugom prilikom. Ja ću pokušavati i dalje da dobijem odgovore na moja pitanja. A vaše je da li ćete odgovoriti ili samo ćutati. I videćemo se i u jednom danu kada više ne budete vlast, opet na nekom zajedničkom izlasku, nekoj slavi, među zajedničkim poznanicima…Ili će Vas možda biti sramota da se pojavite?
S poštovanjem,
Miloš Ljiljanić
