Fotografija FB stranica
Krajem decembra svečano će biti obeležen jedan vek kovinske bolnice i predstavljena monografija o istorijatu ove značajne ustanove. U nekoliko nastavaka Kovinske info objaviće deo tog materijala zahvaljujući ljubaznosti Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti.
Prema istorijskim izvorima, Kovin i kovinski kraj su nakon Prvog svetskog rata, prisajedinjenjem Vojvodine, postali deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. Tako je u Kovinu, bivšem pograničnom području, ostala novosagrađena i velika, skupa vojna kasarna, građena od 1911. godine, a useljena i završena 1913. godine, samo jednu godinu pre završetka rata. Na taj način je izgubila značaj i osnovnu svrhu za koju je bila namenjena.
Od tog objekta, desetak godina kasnije nastala je Kovinska psihijatrijska bolnica. Za samo osnivanje bolnice, najzaslužnija su dva lekarska imena: Dr Kosta Knežević i psihijatar Dezider Julijus. Po završetku rata, trebalo je da bolnica bude srušena. Međutim, inicijativu kovinskog opštinskog lekara, dr Koste Kneževića da se umesto rušenja, u bivšoj kasarni otvori bolnica za duševne bolesti, Ministarstvo je prihvatilo.
Zvaničnim početkom rada bolnice označen je 16. jul 1924. godine, a za prvog Upravnika iste postavljen je dr Dezider Julijus. Od početnih 50 pacijenata, hroničnih, mirnih, za rad sposobnih, bolnica se sve više širila tako da je na desetogodišnjicu osnivanja, u bolnici bilo već oko 500 bolesnika. Organizaciono, Dr Julijus je bolnicu podelio po odeljenjima, a prijem novih bolesnika poverio je komisiji. Za tadašnje prilike, bolesnici su lečeni uspešno, i to novom metodom: radnom terapijom, za koju se može reći da je bila primarno stručno uverenje dr Julijusa.Treba napomenuti da je sve vreme u Bolnici vođeno mnogo računa o stručnoj edukaciji lekarskog kadra i praćenju najsavremenije prakse i težnje njene primene. Tako su praćeni literatura i časopisi te je nastala bogata, stručna biblioteka bolnice. Sticana su zvanja specijalista i objavljivani stručno-naučni radovi.
Pacijenti su bili smešteni u tri zgrade od kojih je svaka imala kuhinju i kupatilo i za to doba, moderan i ugodan nameštaj. U okviru bolnice postojale su apoteka, laboratorija, zubna i ambulanta za manje hirurške intervencije. Bolnica je imala staklenik za gajenje cveća, ledaru, perionicu, stolarsku, bravarsku, kovačku i krojačku radionicu, električnu centralu, sopstveni vodovod i kanalizaciju. Bolnica je do Rata imala dve Kapele, pravoslavnu i katoličku, a od 1934. i bioskop i ,,Kutić“ sa možda prvim TV aparatom. Postojala je i sala sa 250 mesta za izvođenje amaterskih predstava lokalnih pozorišta, a takođe je bilo i sportsko igralište, dve kuglane i prostorije za šah. Bolničko imanje sa svojih 24ha obradive površine, značajno je doprinosilo poboljšanju kvaliteta hrane bolesnika, a višak proizvoda iznosio se na lokalnu pijacu i tako zarađivala dodatna sredstva.
Po dolasku nemačkih okupacionih snaga, tokom Drugog svetskog rata, duševni bolesnici su iseljeni, a bolnica je služila vojnim i civilnim bolesnicima i ranjenicima. Od 1945.g. do sredine 1946.g. Bolnica je adaptirana i reorganizovana u Vojno-psihohigijenski zavod. U njoj se lečilo oko 600 partizana – boraca, vojnika i starešina obolelih od ratnih psihoza i ,,psihoneuroza“. Posle ukidanja Zavoda, u Bolnicu se vraćaju njeni prvobitni pacijenti i Bolnica započinje svoj posleratni život i razvoj i kao takva u kontinuitetu traje do danas.
Krajem 50-ih godina sagrađen je novi Paviljon, prvobitno namenjen lečenju tuberkuloznih bolesnika. U jednom krilu tog paviljona, osnovano je i počelo sa radom Neurološko odeljenje. Vremenom, Bolnica kadrovski jača. U prvoj polovini 60-ih godina počinje sa radom i Alkohološko odeljenje i leči se najveći broj opijatnih zavisnika. Krajem 60-ih godina napravljena su dva paviljona za potrebe psihogerijatrije, još jedna značajna i aktuelna grana psihijatrije koja u ovoj bolnici ima dugu tradiciju.
Godine 1974. bolnica je odlikovana Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem.
Tekst SBPB
Izmenjeno 09.12.2024.
