Piše i seća se profesor Dejan Kreculj
23. 11. 2024. – U jesen 1902. godine, delegacija privrednika iz Smedereva doputovala je u Kovin radi pregovora o izgradnji mosta preko Dunava. Međutim, planovi su prekinuti izbijanjem Prvog svetskog rata. Tri godine nakon rata, predstavnici Kovina i Smedereva ponovo su se sastali i osnovali Agitacioni odbor za izgradnju mosta. Kesoni za ispitivanje dna Dunava bili su postavljeni, ali zbog visokih troškova, projekat nije mogao da bude nastavljen. U međuratnom periodu, rečnu vezu između Kovina i Smedereva održavao je brodić „Kovinka,” u vlasništvu bankara Ludviga Englera.
Tek nakon Drugog svetskog rata, 1968. godine, stvari su se pokrenule. Opet na inicijativu Smederevaca, rukovodstva obeju opština održala su sastanak i osnovan je Međuopštinski fond za izgradnju mosta, glavni radovi povereni su firmi „Mostogradnja“, a projektant mosta bio je inženjer Branimir Tripalo. Konstrukcija mosta naručena je od mađarske firme „Ganc Mavag,” a zvanični početak radova obeležen je 13. oktobra 1973. godine. Most je spojen 12. oktobra 1976. godine i završen 26. novembra iste godine. Ugrađeno je 5.200 tona čelika, preko 12.000 kubnih metara betona, 1.020 tona armature i 31 tona prednapregnute žice. Most leži na 19 stubova, dugačak je 1.435 metara i širok 12 metara.
Kako sam odrastao u zgradi kod Zmajeve škole, tih nekoliko godina gledao sam kako šleperi „pijačnom“ ulicom, koja nije još bila asfaltirana, od železničke stanice dovoze metalne delove i kod Sindikata skreću u glavnu ulicu, odakle su nastavljali prema Dunavu; ispod mog prozora prevezeno je pola mosta.
Svečano otvaranje mosta zabeležila je i kamera foto-sekcije Omladinskog kluba mladih tehničara tadašnje Gimnazije „Branko Radičević“ – evo nekih koje su se uskoro našle na panou zidnih novina u holu, a koje su pojavom interneta postale vrlo popularne, čak i prisvajane. Mi, učenici i profesori, kao i brojni građani, tog mokrog dana, po kiši i susnežici, prisustvovali smo njegovom puštanju u saobraćaj, uz neizostavne govore partijskih drugova, predsednika opština, transparente i kulturno-umetnički program.
Bio mi je interesantan susret sa „prečanima“, a i mi smo za njih bili to isto, jer se ne sećam da smo odlazili u grad s druge strane Dunava, pošto smo često bili u Pančevu i Beogradu. Već narednih dana ljudi su pohrlili na drugu stranu, Kovin je bio pun vozila sa „SD“ tablicama, a u Smederevu smo se na ulici pozdravljali sa mnoštvom komšija koji su razgledali prodavnice, pijacu … Na svakih pola sata polazio je autobus, „Kozarin“ i „Lastin“, pa se često prelazilo, a potom su i deca počela da uče srednje škole „preko“.
Kao što malo ko zna, a još manje koristi, zvanični naziv mosta Kralja Petra Drugog do rata, a potom Mosta Crvene Armije je ime popularnog Pančevca. Naš most nikada nije ni imao zvanično ime zbog čega se naziva Smederevski ili Kovinski most, zavisi sa koje ste strane.
