Seća se i piše profesor Dejan Kreculj
Na razmeđi godina Kovin je oduvek odisao slavljeničkom atmosferom. Kao mesto gde su se ukrštali jezici i običaji, njegova tradicija bila je bogat mozaik – Božić i Nova godina slavili su se sa jednakim žarom, bez obzira na kalendar. Čak i u periodima kada je zvanična ideologija forsirala ateizam, tradicija je opstajala – slavilo se tiho, u porodici i među prijateljima.
Sećanja donose slike davno poslatih čestitki. Iz tih, sada već davnih vremena, našao sam neke sačuvane novogodišnje čestitke, jer se podrazumevao epistolarni način; slale su se čestitke i onima sa kojima smo se svakog dana viđali; i oni su se tome radovali kao što smo se i mi radovali što smo ih poslali. Već polovinom decembra blagovremeno su se nabavljale čestitke u legendarnoj trafici kod bioskopa ili u knjižari „kod čika Radice“. Svaka reč, svaki motiv, bio je pažljivo biran; nisu to bile samo čestitke – to su bili mostovi prijateljstva i bliskosti.
Listajući obimnu arhivu fotografija, s razlogom sam se zadržao na snimcima nastalim u predpraznično vreme na mestu gde se oduvek najviše radovalo nastupajućoj Novoj godini – među decom.
Kako je na poleđini zabeleženo, snimci su nastali „u učionici prvog razreda 30. XII 1961. godine.“ Kao što se vidi, u toploj učionici, pokraj sulundara tada vrhunske „Kraljice peći“, među dečicom je Deda Mraz, do nedavni Božić Bata, sa pletenom kapom po kojoj su pahulje „snega“ od vate i „bradom“ od komada uštavljenog krzna. O crvenom opervaženom kaputiću nije ni sanjao, već je sasvim dobro došao nečiji veliki zimski kaput koji je dosezao do crnog drvenog poda premazanog istrošenim mašinskim uljem. Na zajedničkoj svečanosti vidi se prava jelka, istina skromna, ali bogato okićena ukrasima napravljenim od raznobojnog krep-papira, „snegom“ od vate i ukrasom koji je istovremeno bio i poslastica – „salon bombonama“ čiji su krajevi omota od hartije izreckani, a sloj blistavog staniola u više boja činio ih je izuzetnim pa su stoga kačene koncem na grančice jelke.
A onda sećanje na Nove godine s kraja sedamdesetih, kada smo ih kao gimnazijalci dočekivali u našoj školi, zajedno sa profesorima koji su slavili u biblioteci, uz nešto osveženja i mnogo muzike i radovanja životu koji je pred nama, bez nasilja, pijanstva i milicije, a sa obiljem ljubavi i iskrenih želja. Da, tada u našoj školi bila je čast biti maturant kovinska gimnazije.
Bila su to vremena kada se malo imalo pa se radovalo i malim stvarima koje su značile mnogo, a želelo mnogo i verovalo da će se to i ostvariti. Deda Mraz, ili verovatno neko drugi, ispunjavao je te želje.
