05.03.2025. – Sutra će se znati hoće li Premijer u ostavci i Ministarka prosvete u vladi u ostavci, kao i nenadležna Predsednica Skupštine Srbije, ispuniti pretnje i prosvetne radnike koji su u štrajku, ostaviti bez plata. Ovim bi pretnjama trebalo da se uplaše prosvetni radnici koji su u štrajku. No, kako gore pomenute, istorija, učiteljica života, ničemu nije naučila, to se desilo ono što se uvek dešava kad sila navali na pravdu. Otpor postaje još jači. Međutim, kako je njima? Tim učiteljima i nastavnicima koji su na udaru, pred egzistencijalnim problemom, pred odgovornošću za svoju porodicu i pred sobom? Jedna nastavnica u svom tekstu na svojoj stranici društvene mreže, otvorila je dušu. Ako se još neko pita da li ima nešto vrednije od dostojanstva, možda će shvatiti da nema, kad ovo pročita!
„Oni nose srpske zastave, oni hodaju, oni su narodna epska pesma 21. veka, oni hodaju i nose barjak sa likom Svetog Save, kako je i on išao ovuda baš, oni su mnogo lepi. Oni veruju da će biti što biti ne može, oni veruju i hrabre svaku stopu ove zemlje da veruje ili da opet poveruje. Oni su odbrana u poslednjim danima!
Nakon što smo, potpuno zakonski, sa sve procedurom propisanom zakonom, ušli u štrajk, a to je bilo 13.2.2025, odmah sutradan dobili smo anonimnu prijavu, slučajno baš upućenu predmetnim nastavnicima, jer su samo oni, bez glasa ‘protiv’, ušli u štrajk. Dva dana potom (jer je između bio dan zauzeća), dobili smo još jednu anonimnu prijavu. Glavni junak u obe sam uglavnom ja… I sada, umesto sa osmehom i željom da čujem još neku novu tinejdž-ljubav kod svojih đaka, u školu idem sa odvratnom gorčinom, jer je ovo sa sobom donelo i druga razočaranja, o kojima iz kolegijalnih razloga ne bih ovom prilikom. A nije ni to samo: obećana sveopšta podrška svela se na kidisanje na prosvetne radnike, jer je, izgleda, malo to što smo ušli u štrajk od trideset minuta. Nekim drugim roditeljima je, evo, i tih trideset dovoljno da nas najgore ocrne, kao da smo se kamenjem na decu bacali.
I tako…
Moje kolege i ja pijemo kafu za vreme velikog odmora i živimo zajedničku stvarnost koju delimo uglavnom sami. Mi se razumemo, ali jasno znamo šta radimo i jasno smo to saopštili i iza toga stojimo. Uspravno. Kroz to prolazimo zajedno i to je ljubav koja se sada iznova umnožava i uvećava…
Čitav ovaj izvrnuti svet u meni pokrenuli su ovi sa zastavama, oni lepi i moćni u svojoj čistoti, što hodaju uspravno stopama kojima je išao onaj čijim se stopama i sami zaklinjemo dok nas ne oteraju, a obećavaju, rekla bih – i prete.
Ali ako ću zbog nečega uspravne glave i punog srca da pretrpim još jednu nepravdu, koja moju porodicu tradicionalno prati na ovim prostorima, neka to budu ove epske pesme sa srpskim trobojkama što su se ovih dana razlile po Srbiji!
Od njih i nepravda manje štipa, samo neka stignu gde su naumili!„
Autorica poznata redakciji
