Piše profesor Dejan Kreculj
Jedan od brendova Kovina, u ne tako dalekim vremenima koja još uvek lebde u sećanjima mnogih, bila je fabrika šećera – nekadašnji industrijski gigant i ponos privrede naše komune. Kada sam 2011. godine pisao ove redove za moju rubriku (Ne)davni Kovin, već je prošlo dvanaest godina od poslednje kampanje, a šećerana je stajala napuštena, kao tihi svedok prošlosti. Da su ekonomske prilike bile drugačije, da nije završila na spisku propalih firmi za koje se niko ne interesuje, možda bi u to vreme veoma pompezno slavila veliki jubilej. Ali umesto slavlja, bila je tišina – i ogroman napušteni prostor sa sablasnim zgradama koje šapuću priču o nekadašnjoj slavi.
Odrastao sam na samo par kilometara odatle. Kao i svi Kovinci, s jeseni sam osećao otužni, sladunjavi miris koji se širio od Dunavca. U tihim noćima čulo se zujanje mašina – kampanja je, govorili su stariji. Ranim jutrom mnogi radnici odlazili su dole u fabriku, peške ili biciklom, ko ga je imao. Duž glavne ulice nizala se kolona repom natovarenih prikolica i traktora „Zadrugara“, koja je nestajala negde dole, u kapiji šećerane. Sve su to uspomene na lepe dane detinjstva, a želeći da ih ne pokvarim, moram da priznam – već dugo godina nisam silazio dalje od stadiona gde smo išli sa učenicima na kros.
Pripreme za izgradnju fabrike počele su iste godine kada sam rođen, 1959. godine, a već 1962/63. šećerana je ušla u svoju prvu kampanju. Smestila se na izuzetno atraktivnoj lokaciji, uz obalu plovnog Dunavca, blizu moćnog Dunava, opremljena infrastrukturom koja je bila san svakog ko je bio u industriji tog doba: železnička pruga, kolska vaga, bunari pitke vode, energana-kotlarnica, upravna zgrada od 868 kvadratnih metara, prostrana proizvodna hala, silos za šećer kapaciteta 42 hiljade tona, skladišta i magacini. Sve je bilo tu, kao slagalica savršeno uklopljena za proizvodnju nečeg što je nadilazilo običan šećer.
Fotografije iz legata nastavnika Bogdana Bogića, nastale polovinom šezdesetih godina prošlog veka, oživljavaju taj period. Na jednoj od njih vidi se šećerana u punom sjaju, sa dimnjacima koji se uzdižu iznad zgrada, dok se duž obale Dunavca proteže ograda, simbol reda i industrijske snage. Na drugoj fotografiji, Dunavac je u prvom planu, a fabrika se nazire u pozadini, okružena još uvek nerazvijenim terenom – slika koja dočarava početke jednog velikog poduhvata. Te fotografije nisu samo dokument prošlosti; one su prozor u vreme kada je šećerana bila srce Kovina, mesto gde su se rad, nada i napredak stapali u jedno.
Jer šećer iz Kovina nije bio običan. Proizvodila je najkvalitetniji šećer u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji – toliko čist da su za njim dolazili šleperi renomiranih farmaceutskih kuća, čak iz zapadnih krajeva zemlje, zagrebačke “Plive”. Po rečima radnika koji su u njoj proveli svoje prve radne dane, bio je to šećer „za lek“, slatki kristal koji je nosio pečat izuzetnosti. A da bi se taj kvalitet očuvao i unapredio, krajem sedamdesetih godina fabrika je doživela veliku rekonstrukciju. Uvedena je najsavremenija svetska tehnologija, pa se proizvodnja popela sa 150 na impresivnih 450 vagona dnevno. Kovinska šećerana nije samo pravila šećer – ona je stvarala istoriju.Tada je Rašće, mesto nazvano po hrastovima koji su nekada tu činili šumicu, polako počelo da bledi iz govora ljudi. Zamenilo ga je jednostavno „kod šećerane“ – jer je fabrika postala više od zgrada i mašina; postala je orijentir, srce zajednice, simbol napretka. U samom centru grada nikla je stambeno – poslovna zgrada sa velikim “Šećeranskim klubom”, prostranom salom gde su se održavale brojne manifestacije.
Međutim, poslednja kampanja, 1999. godine, označila je kraj jedne ere. Prema podacima objavljenim u Kovinskim novinama 24. decembra te godine, u toj kampanji je prerađeno 10.200 vagona šećerne repe, iz kojih je dobijeno hiljadu vagona kvalitetnog šećera, 460 vagona melase i 270 vagona rezanaca. Tokom kampanje, koja je trajala 35–40 dana, digestija je iznosila 12,8%. Ipak, izazovi su bili ogromni. Fabrika je radila u teškim uslovima, a problemi sa finansijama dodatno su otežavali situaciju.
I tako je šećerana utihnula. Kada sam 2011. godine stajao pred njenim napuštenim zgradama, osetio sam težinu tog zaborava. Danas, to je sećanje na dane kada je Kovin bio sladak ne samo po ukusu, već i po svemu onom što je nosio u sebi.
