Piše profesor Dejan Kreculj
U Kovinu, kao i u svakom mestu sa dugom i živopisnom istorijom, sam izgled terena nije samo mapa, već i deo svakodnevnog jezika. Malo je Kovinaca, možda i danas, koji u govoru nisu koristili i još uvek koriste specifične referentne tačke: da je nešto kod Bele lađe, kod Čikljana, majmunsko ostrvo ili Surduk.
Kovin je nastao na trougaonoj lesnoj zaravni, geološkoj podlozi karakterističnoj za ovo područje. Les je podložan eolskoj eroziji, odnosno dejstvu vetra, što se odražava i na sam oblik tla. Strana izložena jakim vetrovima, u ovom slučaju košavi, ima duži i blaži nagib, dok je zaklonjena strana mnogo strmija. To uočavamo i u našem gradu: istočna strana, od Srpske ulice nagore, ima blagi uspon, dok je silazak ka Proleterskoj ulici veoma strm.
Ovaj kontrast u obliku terena je u staro doba bio veliki izazov, zbog čega su pravljeni useci, odnosno prokopi, kojima se uspon smanjivao. Najpoznatiji od njih peo se do današnjeg velikog parka kod Zmajeve škole. Taj iskopani usek, Veliki prokop, direktno je povezivao Srpsku ulicu sa nivoom gornjeg trga, omogućavajući kolima i zapregama da lakše savladaju visinsku razliku. Ovaj prokop zatrpan je krajem sedamdesetih godina jer su zaprege zamenila motorna vozila, pa je potreba za takvim usekom nestala.
Nedaleko odatle, međutim, nalazi se drugi usek, isključivo pešački, Kovincima dobro poznat kao Surduk. Iako su ovi useci nastali na prirodnim lesnim formacijama, zahtevali su znatan ljudski rad da bi se prilagodili kretanju, povezujući niži i viši deo grada. Upravo u imenu, Surduk (od turske reči surduk), krije se svedočanstvo duge istorije i jezičkih slojeva. Prisustvo turskog toponima objašnjava se time što je Kovin, strateški smešten na Dunavu, bio pod direktnom vlašću Osmanskog carstva od 1551. do 1716. godine, u okviru Tamiškog ejaleta. Kovin je i nakon prestanka formalne turske vlasti održavao kulturne i jezičke kontakte, pa toponimi poput „Surduka“ svedoče o dubokom tragu Osmanskog carstva na lokalni jezik. Konačno, ovi prokopani putevi nisu bili samo stvar transporta. Budući da se rimski kastrum nalazio na južnoj, strminom zaštićenoj strani, useci su na severnoj strani prirodno služili kao linije odbrane i fortifikacione barijere, čineći Surduk ključnom tačkom i na vojnoj mapi Kovina.
Ono po čemu su generacije pamtile ovaj deo grada su njegova “vrata” Surduka, ulaz iz glavne ulice u put do Srpske crkve i Srpske ulice. Sa leve strane stajala je zgrada Pivnice (popularno zvane Pivara), a sa desne prodavnica obuće i gumenih proizvoda „Borovo”.
„Borovo” je bila neobična, specijalizovana radnja sa posebnim mirisom gume, u kojoj je bilo svega: od klasične obuće, preko opanaka i čizama, pa sve do gumenih kaiševa za mašine. Sećanje se posebno vezuje za laku, jeftinu obuću – patike – čiji je gornji deo bio štrikan, platnen, slično zimskim čarapama. Donji deo, gumeni đonovi zvani „potkrpe”, kupovao se u „Borovu” i naknadno ušivao. Kada bi se patike pohabale, gornji deo bi se jednostavno oparao i ponovo ispleo, a u „Borovu” bi se nabavile nove potkrpe – ekonomija skromnosti i ponovne upotrebe, gotovo zaboravljena danas.
Na levoj strani, zgrada Pivnice koju su pančevačka Pučka banka i pančevačka Pivara izgradile kao podrum za vino i pivo, bila je mesto žive aktivnosti kao distributivni centar. Fasada zgrade, locirane na samom početku Surduka, služi kao izuzetno svedočanstvo o multietničkoj i višejezičnoj stvarnosti Kovina. Dominantna informacija je natpis na mađarskom: „NAGY DEPO = SÖR = ÉS SÖR RAKTÁR“ („Veliki depo = pivo = i skladište piva“). Uz to, natpis „BORSORCSARNÖK“ (Vinski i pivski podrum) naglašavao je širinu ponude. U želji da se obrati različitim etničkim grupama, marketinška strategija je uključivala i natpise nižeg reda: rumunski „VINZARE VIN SI BERE“ (Prodaja vina i piva) i srpski ćirilični natpis „ПИВНИЦА“. Zanimljivo je da je ovaj naziv, uprkos tome što se radilo o depou piva iz Vajfertove pivare, u lokalnom govoru poprimio oblik PIVARA koji se dugo zadržao, čega se i sam sećam. O prisustvu nemačkog jezičkog kruga svedoče tragovi fraza kao što su „BÜRGERLICHE“ (verovatno deo fraze „BÜRGERLICHES BRAUEREI“ – Građanska pivara) i stilizovani poziv na kupovinu: „DRÜCKT ALLES, ES IST FRISCH, PROBIERT ES! CYN?“ („Potisnite sve, sve je sveže, probajte!“). Višejezična fasada Pivnice, taj živopisni jezički kolaž, bila je više od marketinškog alata. Ona je slikovito komunicirala bogat asortiman distributivnog centra raznolikoj klijenteli, svedočeći o vremenu kada se mušterija morala ispoštovati sopstvenim jezikom. U tom kontekstu, fasada odražava i život mog dede po ocu, trgovca-majstora sa majstorskim pismom, koji je za rad u takvom okruženju poznavao i koristio mađarski, rumunski, nemački i srpski jezik – dimenzija profesionalizma koja je danas, nažalost, izbledela.
Ne tako davno, iznenadilo me je kada je Surduk, Ulica 7. Jula, dobio novo lice, temeljno rekonstrusan, uobličen da bude deo pešačke zone koja vodi do Srpske ulice, do hrama Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila i trgovinskog centra. Ahitektonski prilično uniformno, ali se uglavnom stilski uklapalo. Šteta što nije potrajalo …
