…Moja prva Estonska zima. Škripi sneg pod nogama, dah se ledi, pucketa drvo u parku. Nedaleko sedi starica. Obučena u dva iscepana džempera, čojanu crnu suknju i pohabane cipele. Na glavi joj je izbledela marama. Uokviruje rumeno okruglo lice i sitne bezbojne oči. Koža ispucala od hladnoće, obrazi krvlju izbrazdani sasušenom krvlju. Stare rane ne uspevaju da zarastu, mraz otvara nove. Na rukama izviruju prsti iz pocepanih rukavica. Gruba koža, duboke crne brazde, ravne modre ploče namesto noktiju. Stiskaju praznu kartonsku čašu kao da se greju šoljom toplog čaja.
-Babuška! Jel` ti hladno?
Žena se osmehuje, odgovara umilno, kao da me teši.
-Neee.
-Smrznućeš se!
-Neee, imam topao kaput, vidiš?
-Jesi gladana?
-Neee, nisam.
Spustim joj novac u čašu a njeno lice zablista od sreće i zahvali osmehom.
Narednog dana se vraćam da pronađem staricu. Sa toplim ćebetom i šerpicom hrane, uzalud pretražujem okolinu i čekam da odnekud iskrsne nasmejano smrznuto lice.
Iste večeri, u elektronskim novinama izlazi tekst o ustaljenoj severnjačkoj svakodnevici i beloj smrti sedmoro beskućnika…
| Čitamo zajedno odlomke iz knjige naše sugrađanke i književnice Olgice Marinković. Njena knjiga „Jelena“ predstavljena je i u Kovinu, a mi u ovom kutku našeg lista prolazimo kroz izbor njenih tekstova iz knjige Lice od leda, inspirisane Estonijom gde sada živi naša književnica. Ali, ekskluzivno, i kroz neke neobjavljene delove. Svi koji žele da kupe neku od njenih knjiga, sa potpisom autorke, mogu to da učine putem whatsapp naloga na broj: +381 63 77 07 956 |
