|
Na fejsbuk stranici Mramorak u srcu, Radivoje Nišavić odnedavno objavljueje svoja sećanja vezana za Mramorak. Ljudi koji su bili, oni koji su ostali u tragovima detinjstva i odrastanja, sve to Rade pretače u spontanu priču u kojoj se mnogi prepoznaju ili prepoznaju svoje. Uz saglasnost autora mi ćemo ova sećanja objaviti na stranici SELO U SRCU, a ovom prilikom pozivamo i druge da nam pišu o svom selu. Budite hroničari života Banata u kome ste odrasli i o kome su vam pričali. |
Piše Radivoje Nišavić
Nekada u doba dvojne monarhije, Homološ je promenio ime u Mramorak. Kažu, po nekom mermernom kamenu koji pokušavam da lociram bezmalo pola veka. Ili je to samo priča?
Tog 29. juna, neću reći koje godine, rođen sam kao 59. dete u Mramorku. U drugoj polovini godine se rađa više dece jer se deca više prave dok je hladno, te ljudi dokoni, pa sirotinjska zabava, i ima da zakmeči. Tako nas je u prvom razredu bilo tri odeljenja u Centralnoj školi, potonjem zabavištu. Učiteljice Dušica Bućan ,Olga Mitrović, Florika Naod, mlade, sve lepša jedna od druge i tako u krug. Sedeli smo u skamijama po troje u jednoj. Florika je u selu zaboravljena jer je negde 1965. odselila u Ameriku . Pre mog polaska u školu i za vreme prvog razreda, pamtim, damski je hodala Vojvođanskom, negde od preko puta Zore Durda, u pravcu Logora. Išla je kod tetka Milice Jovanović da je obilazi jer je Florikina simpatija, Ratko Jovanović, Milicin sin, iz Beograda dolazio svega par puta mesečno. A što je tetka Milica šila…žene su išle nekoliko puta na probe dok neki deo odeće ne bi bio gotov.
Pred polazak u školu, i tokom prvog razreda, mi klinci iz komšiluka smo se kačili na prozore Gimnazije ( leva strana placa gde je danas Goran Vujović), da vidimo nastavnicu Kelu jer žene iz Vojovđanske su punim ustima pričale o njenoj lepoti. Čekali smo i na ćošku Vojvođanske i Ljubiše Miodragovića da vidimo kad osmaci iz Gimnazije , devočice i dečaci dotrčavaju u kapelu da rade fizičko. Kapela je bila u dvorištu kuće gde su živeli ili i dalje žive Nešo Mlađenović i supruga mu , od Kračuna. Tu je pre njih živeo jedan dobar čovek, Lazo Kokora, mislim da Neši dođe tetak. Onako baš dobar, društven, dobar komšo…Osmaci su za nas bili legende, nedostižni idoli koji u raznožju preskaču kozlić i penju se uz konopac.
Prve emisije smo gledali na TV u novoj Osnovnoj školi na spratu, iznad tehničkog kabineta. Samo nedeljne prepodnevne emisije. Doduše, otac me posle vodio i u salu Zlatara, tamo gde je danas otkupno mesto za žitarice i poljo-apoteka.
Komšiluk se svakog popodneva okupljao na ulici ispred nečije kuće. Takva druženja se danas mogu samo zamisliti. Nije bilo teorije da komšiluk ne pritekne u pomoć ukoliko neko započne da nešto ozbiljnije radi oko svoje kuće.
U drugom delu popodneva, sunce se polako spuštalo, momci su počeli da izlaze u centar i da zauzimaju mesta od ugla Rumunska crkve ka bioskopu i u pravcu Ruždijeve poslastičarnice. Korzo se bukvalno protezao od stare pošte do bioskopa. Devojke u manjim grupama su izlazile pred sam zalazak sunca , naprave nekoliko krugova trasom korzoa, sledio je povratak kući nekoliko sati ranije od današnjih izlazaka u grad-selo. Retko bi dobijale dozvolu da odu u biosklop i to samo u društvu sestara ili muških rođaka. Desetak godina ranije, devojke su na igranke odlazile sa roditeljima jer je celo selo dolazilo. Bilo je neke lepe romantike u svemu tome. Ipak, desetak godina kasnije, negde početkom sedamdesetih, počelo je da se u bioskop odlazi u parovima koji su lovili poslednje redove. Ne znam zašto, ali smo se okretali ka zadnjem redu.
Kako pomenuh, momci su ranije zauzimali svoja mesta na korzou. Na samom ćošku, Šarci, Šalipuri, Kapetanovići, Pejovići, Đura Šapel, Bođa,Uča, Gera, Frenki, Gembo…i drugi, hvatali su poglede devojaka koje šetaju i klincima davali ceduljice da krišom predaju nekoj od njihj. Jednom sam jednu ceduljicu otvorio i video crteže srca. Amorove strele, cveta, a tekst nisam ni smeo da pročitam. Neću vam reći kojoj sam od koga nosio pisamca i ceduljice.
Bioskop je bio kultno mesto. Čika Kosta Obradović je u biletarnici uredno izdavao karte, a čika Živko Čpajak je cepkao iste na samom ulazu i starao se o redu u samoj sali. Kontrolisao je da se ne krcaju semenke i suncokret ili da momci ne dižu noge na klupe iz prednjeg reda, mada su svi krcali čim Živko okrene leđa. Ako se na ekranu desi poljubac, pola sale vrišti i viče „šic,šic“ ili „pis pis“ kao da teraju mačke. Socijalistički, vaspitni žurnali su bili obaveza pre početka glavne projekcije. Pauze od desetak minuta su bile na oko pola filma. Na kraju filma, pale se svetla i otvaraju bočna vrata u Svetozara Markovića ili nasuprot današnje biblioteke, tada je tu bio prostor zelene pijace sa tezgama.
Na legendarnom uglu kod Rumunske crkve odigravale su se, za današnje vreme, neverovatne priče.
Jugo Pejović je, mislim, obukao prve farmerke, Super Rifle, u Mramorku. Momci i dečaci su pipkali materijal, čudili se broju džepova na farmerkama, a Jugo je ponosno pokazivao i mali džep na kuku unutrašnjeg dela prednjeg desnog džepa. Zavrne nogavicu da se vidi štof sa unutrašnje strane a uočih da je u čarapi držao kutiju cigara. To je da se grebatori cigara ne ovajde previše jer su se cigare kupovale na komad. Svi smo maštali da jednog dana obučemo farmerke.
Negde krajem šesdesetih su momci krenuli put zapadnih zemalja. Neki legalno, neki ilegalno. Pasoš si mogao da dobiješ jedino ako si odslužio vojsku. Neki to nisu trpeli i „palili“ su preko pre vojske.
Početkom sedamdesetih su momci od preko, povratnici donosili svašta, a najviše neka iskustva.
Nekako, vremenom, počneš da se sećaš ranijeg perioda. Valjda podsvest to ne drži i traži da nekom o tome pričaš ili nešto napišeš.
Naslovna fotografija AI ilustracija
