U biblioteci u Deliblatu 18. marta je upriličen susret najmlađih sa knjigom i poezijom, kada su biblioteku posetili mališani iz predškolske ustanove u pratnji svoje vaspitačice. Iako još uvek ne poznaju sva slova, deca su sa radošću prelistavala slikovnice, a posebno interesovanje izazvalo je zajedničko čitanje poezije namenjene najmlađima.
Tom prilikom, mališanima su čitane pesme zavičajnog autora iz Mramorka, Milovana Miće Đorđevića, koji je nedavno preminuo, ostavivši za sobom bogato i vedro književno stvaralaštvo za decu. Susret je protekao u znaku smeha, radoznalosti i živog dijaloga, jer su mali slušaoci na sebi svojstven način tumačili pesničke slike i davali duhovite odgovore na pitanja koja pesnik postavlja u svojim stihovima. U znak sećanja na autora i njegov doprinos dečijoj književnosti, bibliotekarka je tom prilikom napisala pesmu „Hvala, čika Mići“, inspirisanu upravo ovim susretom dece i poezije. Ovaj događaj još jednom je potvrdio značaj biblioteke kao prostora susreta, učenja i negovanja ljubavi prema knjizi od najranijeg uzrasta, ali i kao mesta gde se čuva uspomena na stvaraoce koji su svojim delom obogatili detinjstvo mnogih generacija. U znak sećanja na zavičajnog autora, naša koleginica posvetila mu je pesmu:
Hvala, čika Mići!
Dvanaest mališana
iz zgrade preko puta
u biblioteku svratili
I vaspitačicu sa sobom
poveli.
Čitali bi nešto,
al’ slova ne znaju,
uzeli su slikovnice
i brzo listaju.
„Da čitamo pesme?“
upitam ih smelo.
„Može!“ – viču u glas,
zatreslo se selo.
Ima jedna knjiga:
„Milica i Maja i dečija
graja“,
čika Mića pisao
dokle god je mogao.
Pesme su mu lepe,
vesele i lake.
Ima tu u knjizi
jedna pesma smešna
gde on ribe pita:
Da li zube peru,
Kako lože šporet,
da li ima zime…
Neki mališani
što pecanje vole,
kažu: „Mića mnogo mašta —
ribe ne govore!“
Čitam sada drugu,
a deca me prate:
„Olovka je pala
Ivanu sa stola
jauknula strašno
od silnoga bola…
Morao je doktor
i gips da joj stavi
bolovanje ima
sve dok ne ozdravi“.
Čitam pesme razne,
a deca se smeju, ozarenih lica,
srce da ugreju.
Imali smo pisca,
po imenu Mića,
u pamćenju našem
osta lepa priča.
I pesama mnogo
što deca će znati —
dok god ima smeha,
s nama će trajati.
Larisa Mikić
