Piše profesor Dejan Kreculj
Pre više godina išao sam jednom kovinskom ulicom. Bila je to ona poznata, gotovo zaboravljena popodnevna tišina – ulica prazna, bez prolaznika, sa tek ponekim otvorenim prozorom iza kojeg se naslućuje nečiji život. Hodao sam polako, još uvek udaljen od dvojice komšija čije su kuće stajale jedna naspram druge, a oni između njih – kao da čuvaju neku nevidljivu granicu svakodnevice. Razgovarali su tiho. Bili su to stari kovinski majstori: Joži tišler i Feri špengler.
Kako sam im se približavao, jedan od njih je nešto rekao i odmahnuo rukom, onim poznatim banatskim pokretom kojim se prihvata i ono što se ne može promeniti. Drugi mu je, na srpskom, kratko odgovorio: „Pa, šta da radiš…“ U toj tišini, u kojoj se svaka reč razliva kao na praznoj pozornici, taj mali isečak razgovora zazvučao mi je kao nešto mnogo veće od obične razmene reči.
Kada sam prišao, javio sam se kako dolikuje: „Jó napot kívánok!“ (Dobar dan želim!). Obojica su se istog trenutka okrenula i, sa onim starinskim gospodskim poštovanjem prema prosvetnom radniku, gotovo svečano otpozdravila: „Jó napot kívánok, professzor úr!“ (Dobra dan, gospodine profesore).
Nisam odoleo da ne unesem malo šale u taj susret: „Iskolába megyek (Idem u školu)… ali još malo pa u penziju!“ Smeh koji je potom usledio nije bio samo odgovor na dosetku. Bio je to znak prepoznavanja. Ne mene lično, nego jednog zajedničkog sveta u kojem su jezici mostovi, a ne granice. U tom kratkom susretu, na sred ulice, razmenili smo više od reči – razmenili smo iskustvo pripadanja.
Kasnije sam razmišljao kako su ti nevidljivi ključevi jezika oduvek postojali u našoj varoši. Moj deda, trgovac-majstor, bio je jedan od onih ljudi koji su znali da se poštovanje ne meri samo robom na kantaru. Govorio je srpski, mađarski, nemački i rumunski, ali je svaki od tih jezika imao svoju meru, svoje mesto i svoju nijansu. Nije se isto govorilo kupcu, komšiji ili prijatelju.
Baba je, sa druge strane, donosila u kuću onaj uređeni, školovani mađarski iz Segedina – jezik koji je mirisao na knjige, pravila i tišinu učionice. Između njih dvoje, u toj svakodnevnoj razmeni, jezici nisu bili samo sredstvo sporazumevanja, već način oblikovanja sveta.
Najzanimljivije je bilo onda kada su želeli da sakriju nešto od dece. Moj otac i stric odrastali su sa vršnjacima, banatskim Švabama, i nemački su usvajali kroz igru, neprimećeno i prirodno. Tako je jezik koji je trebalo da bude tajna prestao to da bude. Roditelji su, gotovo u hodu, morali da pronađu novu „šifru“. Pronašli su je u mađarskom – jeziku koji je za decu tada još bio zatvoren. To je bio njihov mali prostor privatnosti, poslednje utočište odraslih u svetu gde deca sve brže razumeju.
Nedavno sam, gledajući izraelski film „Dezerter“ (The Vanishing Soldier), prepoznao isti obrazac. I tamo se porodica sklanja u drugi jezik, pokušavajući da sačuva deo istine od dece. Ali ni to više nije sigurno – deca razumeju sve više, granice jezika se brišu. Ostaje samo potreba da se nešto zadrži za sebe, makar na trenutak.
Od starog Kovina do savremenog Tel Aviva, menja se vreme, ali ne i ta potreba. Jezik nije samo sredstvo – on je zaklon, most, znak pripadnosti i ponekad poslednja linija intime.
Zato danas, kada kažem „köszönöm“ (hvala) ili „frate“ (brate), ne činim to da bih pokazao znanje. To je moj način da proverim da li su vrata još uvek tu – i da li se još uvek mogu otvoriti.
Jer ključevi nisu nestali. Samo ih ređe koristimo.
A dok god postoji makar jedna reč koju izgovorimo da bismo nekome bili bliži, a ne dalji, ova varoš neće ostati bez svojih šifara. I neće se zatvoriti.
Ostaće otključana – za one koji znaju da je razumeju.
Podkast https://youtu.be/3zEH14Qsykw
