Piše profesor Dejan Kreculj
Istorija jedne zajednice retko se piše samo velikim datumima i prelomnim bitkama; ona najčešće pulsira u tišini arhiva, u požutelim marginama školskih izveštaja i u senkama na izbledelim fotografijama. Kada se danas, nakon više od jednog veka, suočimo sa dokumentacijom o osnivanju mađarske Kraljevske državne građanske škole u Kovinu iz 1904. godine, mi ne posmatramo samo birokratske tragove jedne iščezle monarhije, mi posmatramo rađanje moderne svesti jednog malog grada na rubu carstva.
Geopolitika prosvete: Dunav kao ogledalo
Geografski položaj Kovina s početka 20. veka postavio je pred njegove stanovnike jedinstven izazov. Stajati na severnoj obali Dunava značilo je živeti na razmeđu dveju vizija napretka. Dok se na južnoj obali, u tadašnjoj Kraljevini Srbiji, prosveta gradila kao temelj mlade države, u Kovinu je ona bila akt građanskog identiteta i kulturne emancipacije.
Inicijativa iz 1904. godine, krunisana prvim školskim izveštajima koje je uredio Šandor Kelečenji, bila je mnogo više od prosvetnog projekta. Bila je to svesna težnja lokalnog stanovništva – trgovaca, zanatlija i intelektualaca – da svojoj deci obezbede ulaznicu u svet moderne nauke, jezika i zanata, upravo u jeku post-revolucionarnih previranja čiji su odjeci još uvek dopirali iz 1848. godine.
Letopis jednog vremena: Zlatno predvečerje
Daljim istraživanjem, dotičemo se dokumentacije iz školske 1938/39. godine, koja nam nudi dragocen uvid u život institucije neposredno pred velike svetske lomove. Ovi dokumenti su svojevrsni letopis plemenitosti i saradnje; u njima čitamo o školskim ekskurzijama od Niša do Prahova, o poklonima velikih izdavača poput Gece Kona i o humanosti lokalnih privrednika i štampara poput porodice Oberlajter. To je bila škola koja je, uprkos promenama država i režima, sačuvala svoj osnovni postulat: vaspitavati čoveka.
Digitalna restauracija kao čin očuvanja
Savremeni trenutak nam je podario alate koji su do juče bili nezamislivi. Korišćenje veštačke inteligencije u restauraciji fotografija i dokumenata nije puko tehničko doterivanje; to je čin digitalne arheologije. Uklanjanjem naslaga vremena, mrlja i fizičkih oštećenja sa starih negativa, mi ne menjamo prošlost – mi joj vraćamo vidljivost.
Svako lice koje ponovo dobije oštrinu, svaki pečat koji postane čitljiv i svaka rečenica iz godišnjaka koja se vrati u javni diskurs, predstavljaju pobedu nad zaboravom. Oživljavanjem ovih fragmenata, mi zatvaramo krug između onih koji su te fotografije čuvali decenijama i generacija koje će ih tek otkriti.
Ovaj istraživački rad i digitalna hronika nisu samo omaž jednoj školi ili jednom sistemu. To je poziv da ponovo naučimo da posmatramo svoje okruženje kroz prizmu trajanja. Pod tim „zmajevim krilima“ istorije, Kovin je uspeo da sačuva kontinuitet prosvete i kulture. Naša je dužnost da tu nit ne prekinemo, već da je, ojačani novim saznanjima i tehnologijom, prenesemo dalje – kao svedočanstvo o vremenu kada je znanje bilo najviša vrednost.
Podkast https://youtu.be/rskOkm-HLyw
