Olgica Marinković je nama znana kao Mramorčanka, porasla u Kovinu, a život provela negde između. Prvo u Zemunu, a poslednjih deset godina u severnoj Estoniji. U nekoga, ko je kao lakmus pa upija energiju oko sebe, a sa talentom da to i rečima iskaže, sva ta iskustva pretočila su se u književnost. Olgica je autorica nekoliko knjiga: Pogled kroz vrata bez kvake; Evine sveske; Jelena, Lice od leda… Njeni tekstovi obvjavljeni su i objavljuju se u časopisima, a imamo zadovoljstvo da je i naša saradnica na stranici Putevi i priključenija.
Zadovoljstvo sesti sa njom posle decenija od mladosti iz koje se znamo, bilo je ravno prazničnoj atmosferi u kojoj smo ovih dana bili. Obe nas je put doveo u Suboticu i u ambijentu secesije, pod krošnjama platana i u smiraju dana, ispričale smo se.
Ili nismo?!
Sa Olgicom nikad ne možeš da se ispričaš. Njena percepcija okruženja je do detalja analitička, kritička, ali i duhovito šarmantna. Knjiga „Lice od leda“ jeste svojevrstan dnevnik ili pisma iz Estonije. Oni koji prate shvatili su da je to iskustvo jednog doseljenika u kulturološkom susretu sa hladnim podnebljem, ne samo po spoljnoj temperaturi. Za temperamentne Balkance neshvatljive su mnoge stvari tamo: odnos prema deci, odnos između partnera, odsustvo iskazivanja bliskosti, uzdržanost od upoznavanja i stvaranja novih prijateljstava… Ali, o svemu tome piše Olgica, a ja sam je ispitivala kada se vraća, gde se vraća? Iz najsebičnijeg razloga- da nam bude bliže za druženje i za književne susrete.
Do tada, čekamo tekstove, malo duže, ako je moguće?
Violeta Živkov
Rođena sam u Vršcu, čini se već davne 1962.godine. Valjda je jedino utešno što je to godina najbolje „berbe“. Ostalo nije imalo praktičan značaj, bar ne za mene. Jer umesto nepokretnosti, nepisanim testamentom, od prosvetarskih predaka sa očeve i svešteničkih predaka sa majčinestrane, ostavljena su mi usmena „predanja“ i srdačne želje za uspešno probijanje kroz život. Zato svoju „agendu“ otvaram u Zemunu,na nepoznatom terenu, bez viška prtljaga. Veslam kroz zdravstvene bujice, pa, skoro kao humanitarac. Pišem za svoju dušu, bez mnogo eksponiranja. A onda, posle 33 godine rada na galiji, dižem sidro i sa zavežljajem u koji sam smestila pet i po decenija životnog iskustva, odlazim u novi rezervni zavičaj. Trenutno živim u Talinu, pišem, slikam, izrađujem umetničke predmete, restauriram stari nameštaj, šetam udomljenu mešanku i iščekujem povratak panonskom iskonu.
„Neki ljudi imaju jedno mesto koje ih pamti bolje nego što oni pamte njega. Jednu ulicu, jedan park, bioskop, stadion, poslastičarnicu. Kao da postoji nevidljiva nit između njih i te jedne tačke na mapi. I koliko god daleko da odu, ta nit ostaje zategnuta, postojana, kao dokaz da pripadanje može biti jednostavno.“
Olgica Marinković
