Piše profesor Dejan Kreculj
U porodičnim sećanjima postoje likovi koji, iako rano iščezli, ostavljaju neizbrisiv trag svojom moralnom čvrstinom. Takav je bio moj teča, čovek kojeg se, nažalost, tek bledo sećam jer je smrt došla po njega prerano, još dok sam bio mali. Bio je pravnik, student onih predratnih generacija beogradskog univerziteta koje su, vođene osećajem za pravdu, u vreme nadirućeg fašizma prigrlile levičarske poglede na svet.
Kao komunista po ubeđenju, a ne po potrebi, on je svoj svetonazor gradio kroz borbu za ideale. Taj put ga je vodio kroz skojevske sastanke, a potom i kroz mrak logorskog zatočeništva u nemačkim kazamatima. Preživeo je rat, ali iz njega nije izašao tražeći beneficije ili visoke funkcije za „zasluge“. Izašao je sa željom da, kao intelektualac i marksista, gradi svet u koji je verovao.
Sećam se tetkine priče o tim posleratnim godinama. Teča bi proveo iscrpljujući dan u sudu, deleći pravdu po zakonu, a potom bi svratio kući samo na kratko. Njegov radni dan tu nije prestajao. Uzimao bi svoj bicikl i, bez obzira na umor ili vremenske prilike, kretao zemljanim putevima ka okolnim selima. Partija je tražila da se narod prosvećuje, a on je tu obavezu prihvatao kao svetu dužnost.
Tetka, koja je kao domaćica nosila teret porodice i podizanja sina, osećala je da to dragoceno vreme nepovratno odlazi. Jednom prilikom, birajući reči da ga ne povredi, upitala ga je: – Dokle ćeš ti tako, od sela do sela, držati ta predavanja? Sada već ima i mladih, školovanih, mogli bi i oni to da rade…
Teča je zastao, pogledao je mirno i odgovorio rečenicom koja i danas odzvanja kao proročanstvo: – Oni će to preuzeti tek kada to počne da se plaća. A dok se radi bez dinara, iz ubeđenja, kao što sam radio pre i za vreme rata – dotle ću ići ja.
Taj odgovor, izgovoren bez gorčine, ali sa dubokom spoznajom ljudske prirode, svedoči o čoveku koji je svoju ideologiju živeo, a ne od nje zarađivao. On je bio od onih koji su poklanjali sebe, verujući da se svet menja ličnim primerom, a ne dekretom.
Njegov bicikl na banatskim putevima nije bio samo prevozno sredstvo; bila je to pokretna katedra etike. Danas, kada se svaka reč i svaki korak često mere kroz interes, priča o njemu podseća nas na vreme kada je čist obraz bio jedina valuta koja je zaista vredela.
Podkast https://tinyurl.com/2s3eznwy
