U organizaciji kovinskih Studenata u blokadi, u subotu, 16,. maja održana je tribina na kojoj je centralna tema bila, ono što i jeste suština života: ekonomija. Gosti tribine bili su redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu doktor Dejan Šoškić i profesor Filozofskog fakulteta UB doktor Ognjen Radonjić. Kao vrsni ekonomisti, uz to profesor Šoškić u jednom periodu i Guverner Narodne banke Srbije, odgovarali su na pitanja koje je kao moderator postavljala studentkinja Maja Vukašinov.
I pored činjenice da nisu mogli da dobiju ni jedan od zatvorenih javnih prostora u Kovinu, organizatori tribine obezbedili su tende, ali je kiša padala i pretila da pokvari skup. No, kako su ljudi uprkos svemu pristizali u nameri da čuju dva ugledna stručnjaka, to se rešenje ipak našlo i tribina je na zadovoljstvo svih, održana.
Maja Vukašinov je počela razgovor o ekonomskoj problematici pitanjem vezanim za građevinsku operativu kao segmentom od koga je sve i počelo pre godinu ipo dana. Rast cena, štednja na maetrijalu, sve je to značajno za građevinsku sferu danas, no po rečima Dejana Šoškića inflacija je kod nas vidljiva u svim segmentima, možda više u domenu hrane nego građevine.
Ono što građevinsku operativu izdvaja je jednim delom prezauzetost poslednjih godina zbog niza projekata koji se finansiraju iz budžeta i moguće da u tom delu dolazi do poskupljenja građevinskog materijala koji onda praktično otežava finansiranje nečega po onim cenama po kojima je to ranije bilo moguće, rekao je profesor Šoškić, dodajući:
“Ali inflacija kao jedan fenomen je nešto što smo nažalost mi iskusili još osamdesetih i devedesetih godina naročito i navikli se na neki način na te visoke stope. Sada živimo vreme kada su inflacije niže u svetu pa i kod nas, ali to ne znači da je pad cena dobra stvar iako bismo to voleli kao potrošači. Deflacija, pad cena, je po pravilu nešto što karakteriše recesiju. Dakle kada privreda gubi svoj dah i potencijal i kada ljudi odlažu potrošnju čekajući neke niže cene u budućnosti. Mi smo daleko od toga, mi nećemo ući u deflaciju to je sigurno. Ali ono što je pre svega na udaru to je kućni budžet ljudi, posebno u domenu hrane. Hrana kod nas poskupljuje većom dinamikom nego ostale cene. Bar je tako bilo poslednjih godina. I to je posebno, ja bih rekao, problematično jer smo mi bili tradicionalno proizvođači viškova hrane. Dakle, kod nas ne bi trebalo da inflacija vuče korene iz hrane.
„Ako izvozite hranu i činite da domaće tržište ostaje bez dovoljno hrane onda bi se moglo postaviti pitanje vraćanja onih subvencija koje ste dobili za proizvodnju te hrane“
To govori, po mom mišljenju, o odsustvu adekvatne ekonomske politike u domenu poljoprivrednih cena. Inače se cene u domenu poljoprivredne proizvodnje, ja za to nisam ekspert ali toliko znam, prate i po cenama inputa i po cenama outputa. Upravo zato da bi se znalo kolike subvencije da se daju i kome i na koji način. Subvencija iz budžeta za poljoprivrednu proizvodnju bi trebala po pravilu da ima opravdanje ukoliko će da utiče na to da domaći poljoprivredni proizvožači imaju veće i stabilnije prihode, ali takođe i da se obezbedi jeftinija hrana za stanovništvo i jeftinija hrana za prerađivačku industriju. Ne nužno za izvoz. Dakle, neki domeni proizvodnje mogu da budu po mom dubokom uverenju pod dejstvom na izvesan način izvoznih carina.
Znači, ako izvozite hranu i činite da domaće tržište ostaje bez dovoljno hrane onda bi se moglo postaviti pitanje vraćanja onih subvencija koje ste dobili za proizvodnju te hrane. Jer inače imamo ovo što imamo, a to je prelivanje rasta svetskih cena u domaće markete, a negde je to i mnogo više, rekao bih zbog čitavog lanca pre maloprodaje koji je kod nas moguće izmonopolizovan, dakle u domenu uvoza, u domenu veletrgovine, u domenu skladištenja, u domenu transporta. Dakle sve te tačke mogu postati generatori inflacije koju onda mi plaćamo kada dođemo u samoposlugu.
Profesor Ognjen Radonjić nadovezao se na prethodnika rekavši da je kod nas inflacija podcenjena. Primarno zbog fiksnog kursa, koji zauzdava te uvozne cene. Sama struktura potrošačke korpe je, takođe, podcenjena, mišljenja je on jer najveći deo te potrošačke korpe ide na hranu i piće, prosečno oko 40 posto budžeta, a za minimalnu potrošačku korpu čak i do 60 posto budžeta.
“Međutim tu postoje neke stavke koje su značajno podcenjene, a to su usluge poput telekomunikacija, poput zdravstva i poput obrazovanja. Dakle, hoću da kažem, cena te potrošačke korpe je značajno podcenjena kako bi opet sa druge strane kada ukrštate sa neto prosečnom zaradom, koja je takođe na problematičan način izračunata da bi sve zapravo izgledalo bolje.
A što se tiče vašeg pitanja za građevinske usluge tu je malo kompleksnija situacija od same inflacije. To zapravo ima veze sa strukturom rasta privrede, ali zašto su tu nabijene cene? Nabijene su pre svega zbog korupcije i kriminala.
Famozni BDP! U čemu je tajna?
–Nema tu nikakve misterije. Čime se oni ovde ograđuju to je nominalni BDP i sad se nadovezujemo direktno na ono o čemu je profesor Dejan govorio, a to je ta inflacija. Zapravo zašto je nama taj nominalni BDP mnogo bolji od realnog? Realni govori o tome koliko mi zaista proizvodimo, a nominalni uračunava i rast cena. E sad zapravo kad vi pogledate, kad imate tu liberalizaciju sa Evropom i tako dalje, normalno je da vi očekujete određenu konvergenciju cena, međutim imate zemlje u okruženju gde je inflacija niža nego u Srbiji recimo Albanija, Crna Gora itd. Dakle ta veća inflacija koja je sama po sebi, posebno kada ide brže od našeg dohodka, kada je umerena OK. I mi imamo umerenu inflaciju međutim ovde se i rast cena dosta zloupotrebljava, a zloupotrebljava se na tom nominalnom BDP-u. I kada kažemo sada je nama BDP 90 milijardi, a bio nam je 30. Mi smo ga utrostručili. Pa da, ali je realni mnogo manji.
I to je zapravo jedan vid manipulacije da oni kažu vama po stanovniku mi imamo 13,5 hiljada evra u 2025. a realno kada pogledate imate zapravo oko 9 hiljada evra. E sad je pitanje po stanovniku gde nestade tih 4 i nešto hiljade evra? Pa nestalo je zapravo u toj inflaciji. Vi kada pogledate u odnosu na ostale zemlje Evrope, sve zemlje evropske unije i ove uporedive zemlje centralne i istočne Evrope imaju realni bruto domaći proizvod iznad Srbije, a Crna Gora je negde na nivou Srbije. Tako da kad pogledate ovaj region iza nas su možda Albanija, Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija, a u celoj Evropi iza nas su možda još samo Moldavija i Azerbejdžan. Tako da je naš ekonomski tigar na aparatima, mišljenja je profesor Ognjen Radonjić.
Profesor Šoškić smatra da tu nema nikakve ni tajne ni misterije, sve je stvar statistike:
– Ako sam ja siromašniji stanovnik i ako veći procenat trošim na hranu, a hrana brže poskupljuje, ja zapravo doživljavam inflaciju mnogo veću. Za mene je inflacija mnogo veća od zvanične inflacije. Naša struktura potrošnje zapravo utiče koju ćemo inflaciju mi osećati. Takođe postoje i statističke metodološke manipulacije. Inflacija se prati tako što se izaberu reprezentativni proizvodi, možete ih izabrati tako da recimo fiksirate cene reprezentativnih proizvoda ili su to možda proizvodi koji ljudi ne troše dovoljno, i sad vi imate statističare koji zahvataju samo te izabrane cene odnosno izabrane proizvode koji možda ne rastu toliko koliko rastu drugi proizvodi koje mi trošimo. Tako da ima više razloga zašto inflacija koja se zvanično objavljuje ne mora da bude ona koju mi osećamo na našem novčaniku, odnosno koliko osećamo da nam se smanjuje kupovna snaga.
Kako se manipuliše?
Oko BDP-a gde je glavna manipulacija, kako naši zvaničnici govore o tome da raste BDP u milijardama evra? Tako što oni uzmu nominalni BDP pa ga pomnože sa fiksnim deviznim kursem. U tom nominalnom BDP-u jedan deo rasta je realni rast ekonomske aktivnosti, a drugi deo rasta je rast cena. I ako isključite rast cena, primenjujete fiksni kurs, onda će stalno da raste BDP u evrima. Primera radi, kad je bila kovid godina 2020. mi smo imali realni pad od 0,9 odsto. Istovremeno te godine smo imali inflaciju oko 3 posto. Nama je i te godine kada smo imali realni pad nominalni BDP u evrima porastao. On realno nije porastao, ali to lepo zvuči i onda naši zvaničnici kažu duplo je veći BDP sada nego što je bio pre deset godina. Nije. Postoje realne stope rasta koje se zvanično objavljuju i mogu da se vide na sajtu ministarstva finansija, kad ih primenite odprilike smo porasli za tridesetak posto u odnosu na 2012. godinu. Između 2012. i 2017. godine Srbija je bila najsporije rastuća ekonomija u Evropi. Sve ove zemlje oko nas, zemlje centralne, istočne i jugoistočne Evrope imali su višu stopu privrednog rasta. Jedino smo imali četiri godine relativno solidan rast, 2018, 2019, 2024.i 2025. To je apsolutno nedovoljno da mi pristignemo bilo koga. Profesor Petrović je na Kopaoniku u svojoj analizi rekao da smo mi 2006. godine bili na 56 posto BDP-a po glavi stanovnika centralne i istočne Evrope, a sad smo na 54 posto.
Dakle zaostali smo dodatno. Zaostajali smo i za prosečnim privrednim rastom u Svetu. Tako da priča o tome da mi imamo naročito dobre privredne rezultate jednostavno ne stoji
Fiksni kurs, opcija ili zamka?
Nekadašnji guverne NBS, profesor ekonomoije, Dejan Šoškić:
-Fiksni kurs može biti potpuno normalan izbor za neku zemlju. Nije ništa sporno oko toga da li zemlja bira da ima fiksni kurs ili fleksibilni kurs, odnosno da li cilja kurs ili cilja inflaciju. Neke su zemlje ciljale kurs, dakle imale fiksiran kurs, Holandija sa nemačkom markom, Austrija sa nemačkom markom itd. Ako imate spoljne odnose intezivne I želite da sklonite neizvesnost promene deviznog kursa zemlja može da se opredeli da ima fiksni kurs. Prva stvar koju bi trebalo da zemlja uradi u tom trenutku, koju mi nismo uradili, to je da se promene zvanična dokumenta koja se tiču deviznog kursa i monetarnog režima. Kod nas su i dalje na snazi dokumenta koja su bila na snazi od 2008. godine koja se zovu sporazum o ciljanju inflacije između Vlade republike Srbije i Narodne banke Srbije i memorandum o ciljanju inflacije koji je donela sama Narodna banka Srbije. Ti dokumenti usvojeni 2008. godine i dalje važe. U njima eksplicitno stoji da se kurs ne sme ciljati odnosno da se ne sme fiksirati.
Ognjen Radonjić je mišljenja da je kurs dinara precenjen. Evro ne može da bude 117 dinara.
– Kada imate takav kurs zapravo vi stimulišete uvoz, a destimulišete izvoz. Vaša privreda postaje nekonkurentna i to se nama upravo dešava sa ovim direktnim stranim investicijama. Imate stabilan kurs, njima je to idealno da izvuku profit iz zemlje, što oni i rade, i da uvoze.
Zbog čega se izbacuju naši proizvođači iz celog tog lanca proizvodnje?
Kada imate tako visok deficit trgovinski, 10-12 posto BDP-a, normalno je da vi morate da obezvredite vašu valutu da biste postigli ravnotežu. I oni to sada zatrpavaju preko prodaje resursa i preko stranih direktnih investicija, koje nama zapravo više štete nego što koriste. To sada i vidimo da su strane direktne investicije počele da odlaze iz zemlje zbog niske produktivnosti. Rastu plate, njima u evrima rastu troškovi, ali problem je u tome iako naše plate rastu one realno i praktično ne rastu jer one se realno i dalje trkaju sa inflacijom. Problemi su višeslojni, a ono što takođe njima omogućava da drže tako visok kurs i da zatrpavaju probleme, nažalost, to su visoke doznake iz inostranstva u rangu negde oko 4-5 milijardi evra godišnje što je zapravo pokazatelj koliko je ljudi odavde otišlo i koliko je intezivna imigracija iz zemlje. Jedna od osnovnih teorija i teorijskog pristupa u ekonomiji to je da suštinski ljudi odlaze u zemlje u kojima se dobro živi i izlaze iz zemalja u kojima se loše živi.
Srbija na aktivnosti rasta duga
–Zemlje koje ne mogu da izvoze robe i usluge, one izvoze ljude. Ako je ovo naš proizvod, ovaj telefon, naš bruto domaći proizvod, i ukoliko on košta da se proizvede kod nas 2 evra odnosno 235 dinara. Ako je preskup i konkurencija to isto proizvoidi za 200 dinara, niko neće kupovati ove naše proizvode. Naša fabrika koja proizvodi to neće imati posla, naši zaposleni će biti otpušteni, pre ili kasnije. Nama je cilj da to što proizvedemo da bude konkurentnije. Da košta manje po jedinici kvaliteta koji isporučujemo. I to u principu može da se postigne samo na tri načina. Jedno je da smanjite vrednost dinara i da to što mi proizvodimo za 235 dinara, ako oslabimo dinar, da ne bude više 235 dinara već da to bude 180 dinara i tako dobijete nove kupce u inostranstvu. To kod nas međutim proizvodi čitav niz drugih problema koji ne smeju da se zanemare. Druga stvar je da se dogovori u nacionalnoj ekonomiji, ono što su dogovorili u pribaltičkim zemljama kada su želeli da drže kurs prema evru posle krize 2009. godine, a to je nama cilj da zadržimo fiksni kurs, rekli su oni, i hajmo da se dogovorimo da bismo to postigli moramo da uradimo takozvanu internu devalvaciju, kaže profesor Šoškić
Interna devalvacija je da smanjite plate. Ako smanjite plate onda opet ovo neće koštati 235 dinara već će koštati 180 dinara. Ili ono što ja mislim da je glavna stvar, a to je da se investira u novu tehnologiju, visoku tehnologiju kvalifikovane i kvalitetne zaposlene koji će moći da organizuju proizvodnju da ovaj proizvod ne košta 235 dinara već da naučimo da proizvodimo da košta 180 dinara bez pomeranja deviznog kursa i bez smanjivanja plata uz rast produktivnosti. Mi tu imamo ogroman rezervoar koji je neiskorišćen. I da onda taj naš proizvod postane konkurentan i da se više izvozi i da iz toga imamo prosperitet. Daklemi smo trenutno, ja bih rekao, na jednoj putanji koja vodi isključivo obaranju ekonomske aktivnosti i rastu duga.
Profesor Ognjen Radonjić je to pojasnio:
-Mi smo negde na oko 50 posto produktivnosti proseka EU. Produktivnost znači da mi nešto proizvedemo za manje vremena. Mi smo imali prilike, kad smo čuli ovaj strateški plan razvoja u pet tačaka našeg predsednika, on zapravo ne razume koncept produktivnosti pa je rekao da mi moramo da radimo više, a ne manje, a upravo je produktivnost da vi za manje vremena proizvedete taj proizvod i na taj način počnete da snižavate troškove. A to ne možete bez obrazovanja i bez kulture. Sa druge strane oni se obračunavaju sa obrazovanjem i kulturom i to je nepovratno u provaliju, ja to tako vidim.
„Kada ste u pogrešnom vozu sve stanice su pogrešne, vi morate da izađete iz tog voza“
-Ako vi investirate javni dug u vašu investicionu bazu to je u redu. Ali naša struktura privrede je pogrešna. Kod nas su privatne investicije negde na nivou 18 posto ukupnih investicija. Nama su dominantne direktne strane investicije i infrastrukturne investicije. E sad šta je tu problem? Što u tim infrastrukturnim investicijama koje su pod šapom države kao što su velikim delom strane direktne investicije. Tu cveta korupcija i organizovani kriminal. I tu zapravo veliki deo onoga gde se mi zadužujemo i što ćemo sutra vraćati, nestaje u tom začaranom krugu. I zato mi kada smo analizirali pad nadstrešnice i videli tu koruptivnu šemu kako funkcioniše i državu na vrhu i zato smo mi to definisali kao organizovana kriminalna grupa- kaže profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić.
Dr Dejan Šoškić je na temu podsticaja i subvencija naglasio:
– Ako treba davati nekome podsticaj i subvencije iz budžeta to treba da bude okrenuto domaćim preduzetnicima. Dakle da domaći ljudi sa idejama da domaći inženjeri sa idejama mogu da realizuju privatni biznis i imaju priliku da opstanu da razvijaju da zapošljavaju i da prave srpska preduzeća koja će da budu prisutna i na našem tržištu i u regionu, Evropi i svetu. To smo videli da je moguće i u Sloveniji i u Hrvatskoj, a vidimo da u ovim zemljama gde su institucije u procesu jednog sistematskog uništavanja to ide teže.
Problem sa sistemom u kome mi živimo je što se zapravo u privatnom sektoru kreira jedna posebna klasa privatnih preduzeća koja jedinu sposobnost imaju da ugovaraju poslove na netransparentan način sa državom. To nije poslovna sposobnost koja će da im omogući da dobiju posao ni u Nemačkoj, ni u Francuskoj, ni u Sloveniji, ni u bilo kom uređenom tržištu. I vi vidite da kod nas kada pogledate preduzeća koja ubrzano rastu to su vrlo često preduzeća koja nemaju u suštini sposobnost izlaza na uređena tržišta. Druga stvar koja je posledica ovog sistema u kojima neka izabrana preduzeća dobijaju poslove, a druga ne mogu da dobiju je ta što postoje privatna preduzeća koja znaju da urade poslove, ali ne mogu da dođu direktno do posla nego mogu da dođu kao podizvođači, ovi im uzmu sve što bi im ostalo kao akumulacija i zato nemaju dovoljnu profitabilnost da reinvestiraju dobit i da šire svoj biznis. Sa druge strane ako žive tako na ivici profitabilnosti vrlo često nemaju dobre bilanse da bi dobili kredit.
Otuda domaća akumulacija teško nalazi put do onih koji znaju posao i koji bi mogli da razvijaju posao to je svojevrsna distorzija sistema.
Poenta ove stručne analize naše ekonomske situacije i onoga što se dešava sa našom privredom je da kada bi sada naše okruženje apsolutno stalo, da ni dinar ne ulože, ništa ne proizvedu, zamrzli se u trenutku Slovenija, Hrvatska, Mađarska, Rumunija… nama bi trebalo od 10 do 50 godina da neke stignemo.
To je rezultat uspešnog vođenja zemlje, stranih investicija, zamrznutog kursa, odnosa izvoza i uvoza…
Priredile Kovinske info
