Upravljanje otpadom u Kovinu: kamere, kamioni i planovi, a reciklaža i dalje na početku

Kada je Opština Kovin početkom 2026. godine predstavila novi Lokalni plan upravljanja otpadom za period do 2035. godine, javnosti je ponuđena vizija modernijeg i efikasnijeg sistema. Međutim, analiza postojećeg stanja pokazuje da se opština i dalje suočava sa problemima koji su bili prepoznati još u prethodnom planskom dokumentu.

Ako ovo nije tačno neka nas demantuju činjenicama i odgovorima na pitanje ko i dalje baca smeće, da li su identifikovana lica, da li su preduzete mere? Umesto što nam „prašinom u oči“ zamagljuju činjenice informacijom da smo već dobili odgovor gde su postavljene kamere za video nadzor divljih deponija i uz to dostavljaju pravilnik o postavljanju video nadzora.

Nismo vas to pitali! Pitali smo konkretno šta je postigao  taj sjajni poduhvat postavljanja video nadzora kojim je na tri lokacije rešen problem smeća? 

Šta se dešava sa otpadom pre nego završi na deponiji?

Prema analizi sprovedenoj tokom izrade novog plana, veoma mali broj aktivnosti predviđenih Lokalnim planom upravljanja otpadom za period 2010–2020. godine  je i realizovan. Posebno je značajno da ni nakon više od decenije nije uspostavljen sistem odvojenog prikupljanja sekundarnih sirovina u domaćinstvima, niti je izgrađen reciklažni centar koji je bio predviđen strateškim dokumentima.

Istovremeno, poslednjih godina najvidljivije aktivnosti lokalne samouprave odnosile su se na uklanjanje divljih deponija, postavljanje video nadzora, nabavku kontejnera i jačanje kapaciteta komunalnog preduzeća kroz nabavku novih vozila za odvoz otpada.

Takav pristup može dati kratkoročne rezultate, ali ne rešava suštinsko pitanje – šta se dešava sa otpadom pre nego što završi na deponiji?

Upravo tu postaje vidljiva razlika između Kovina i pojedinih evropskih gradova. Danska komunalna kompanija Forsyning Helsingør objavila je da je tokom 2025. godine čak 53,9 odsto otpada iz domaćinstava razvrstano za reciklažu umesto za spaljivanje. U odnosu na prethodnu godinu zabeležen je rast, što je rezultat sistema koji se ne zasniva prvenstveno na kontroli građana, već na njihovom uključivanju u proces razdvajanja otpada.

Rezultat takvog pristupa je manje mešanog otpada, više papira, kartona, plastike i biootpada koji završavaju u reciklažnom procesu, kao i veći broj građana koji pravilno razvrstava otpad u svakodnevnom životu.

Tokom 2025. godine u Helsingøru je pokrenuta i aplikacija „Perfect Waste“, koja građanima omogućava da putem barkoda provere u koji kontejner treba odložiti određeni proizvod. Aplikaciju je koristilo oko 15.500 građana, odnosno gotovo polovina domaćinstava u toj opštini.

Za razliku od toga, u Kovinu građani uglavnom nemaju mogućnost da otpad razvrstavaju kroz razvijenu mrežu specijalizovanih kontejnera za papir, plastiku, staklo i biootpad. Zbog toga najveći deo otpada završava u istom toku, bez obzira na mogućnost njegove kasnije reciklaže.

Upravljanje otpadom ne završava se postavljanjem kamera niti nabavkom novih kamiona. Savremeni sistemi zasnivaju se na hijerarhiji upravljanja otpadom: sprečavanje nastanka otpada, ponovno korišćenje, reciklaža i tek na kraju odlaganje. Upravo na tim principima zasnivaju se i novi zakonski okviri Srbije i Evropske unije.

Zbog toga se može postaviti pitanje da li je Kovin tokom prethodnih godina prvenstveno ulagao u posledice problema ili u njegovo dugoročno rešavanje.

Kamioni, kontejneri i kamere jesu važan deo sistema. Ali bez razdvajanja otpada na mestu nastanka, razvoja reciklaže i aktivnog uključivanja građana, teško je očekivati da će se količine otpada koje završavaju na deponiji značajno smanjiti.

Možda upravo poređenje sa sredinama koje danas recikliraju više od polovine svog komunalnog otpada pokazuje da se najveći pomaci ne postižu nadzorom, već stvaranjem sistema u kojem je građanima lako da urade ono što je ispravno.

Privatna inicijativa i otvaranje reciklažnmih dvorišta na nivou je samoinicijativa

Do 2025. godine država je reciklerima dodeljivala podsticaje po kilogramu obrađenog otpada. Početkom 2026. nastala je velika neizvesnost u sektoru jer je stari sistem prestao da funkcioniše, zbog čega su reciklažna preduzeća upozoravala na ozbiljne probleme u preuzimanju pojedinih vrsta otpada.

Krajem maja 2026. Vlada Srbije usvojila je novu uredbu za period 2026–2028. godine. Novi model uvodi aukcijski sistem, pa država više ne određuje fiksnu subvenciju već postavlja maksimalne iznose i kvote, dok operateri konkurišu za sredstva. Cilj je prelazak ka sistemu proširene odgovornosti proizvođača (EPR/IPR model).

To praktično znači da reciklažna industrija u Srbiji i dalje u značajnoj meri zavisi od državne podrške.

I u razvijenim zemljama su preduzetnici našli interes da uzimaju ili otkupljuju selektovani otpad. Ali tamo na nivou države osim strategije postoje i konkretne podrške i jasne smernice.

Ako građanin želi da pravilno odloži stari frižider, šporet, televizor, veću količinu plastike, građevinski otpad ili kabasti otpad — gde to može da uradi u opštini Kovin?

U evropskim sistemima odgovor je uglavnom: u reciklažnom dvorištu.

U Kovinu je odgovor mnogo manje jasan. Nekoliko otkupljivača metala i gvožđa, plastičnih flaša i limenki, ali sve u malim količinama i bez jasne promotivne kampanje za podizanje svesti i podsticaj kod najmlađih. I bez jasnih smernica za selktovanje otpada.

U Kanadi postoji nešto što se zove bottle drive. Dan kada roditelji i mali sportisti idu od kuće do kuće i skupljaju već selektovanu plastičnu i limenu ambalažu. To predaju u reciklažni centar i dobijaju novac kojim finansiraju svoje aktivnosti u klubu. I to je nešto što se podrazumeva.

Ambasador EU u Srbiji  Nj.E. Andreas fon Bekerat rekao je na zatvaranju jednog projekta kako je reciklaža u Švedskoj zabavna i on voli da sa svojom porodicom bude uključen u dan za reciklažu.

Kod nas je odlagalište otpada svuda gde se okrenemo. Na deponije koje komunalno preduzeće održava, smeće se izbacuje odmah na samom ulazu pa se tako širi i na okolne njive i puteve. Tu kamere na pomažu. Dokazali smo.

Možda je teško na sedamsto kvadratnih kilometara promeniti navike i uspostaviti neke savremene sisteme odlaganja otpada, ali imamo primer Mramorka, gde jedna mala zajednica od desetak ljudi svakog ponedeljka čisti po pola sat. Smeća je manje, ali i dalje ima onih koje kad opomeneš kažu: to ćete vi u ponedeljak?

I opet pitamo: čije je to naše đubre?

Pođimo od sebe, kada već država nema ozbiljnu nameru da sprovede startegiju osim da se slika ispred nadzora i kamiona za smeće.

V.Ž.