Prvi požar registrovan 21. jula. Novi požar 5. avgusta za nekoliko sati prešao 300 hektara. Danas gori više od 3.500 hektara. Koliko je već izgorelo? Kovin je vanrednu situaciju proglasio 5. avgusta, Bela Crkva tek 20. avgusta. Pitanje više nije samo kako se požar gasi, već kada je sistem shvatio da pred sobom ima katastrofu.

Deliblatska peščara i danas gori.

Na najvećem aktivnom požarištu u Srbiji tokom noći i jutra borili su se vatrogasci, pripadnici drugih službi, vojnici, zaposleni u „Vojvodinašumama“, dobrovoljna vatrogasna društva i meštani. Požar je zahvatio više od 3.500 hektara, a najteže je bilo na području Bele Crkve, oko Grebenca, Šušare i Kajtasova. Ruski Iljušin, koji je u gašenje uključen od četvrtka, nastavio je da dejstvuje.

Ali dok se danas broje hektari, letovi aviona i broj ljudi na terenu, jedna druga brojka mnogo više govori o tome kako je ova katastrofa nastajala.

Od prvog registrovanog požara do požara koji se oteo kontroli prošlo je 15 dana.

Prvi alarm – 21. jul

Prema informacijama „Vojvodinašuma“, iz saopštenja na web stranici,  požar u Deliblatskoj peščari prvi put je detektovan 21. jula. Požar je tada bio u centralnom, teško pristupačnom delu Peščare i lokalizovan je.

Drugim rečima, sistem je znao da gori. I ne samo da je znao – reagovao je. Požar je lokalizovan.

Ali samo nekoliko dana kasnije stiže novo upozorenje. 23. jula Lokalizovan

26. jula ponovo je izbio požar u Specijalnom rezervatu prirode.

Vatrogasci su tada angažovani sa više vozila, a na teren su upućene ekipe iz više mesta Južnog Banata.

To je već drugi događaj u kratkom vremenskom periodu. Na FB stranici Fireguard Rumunija IPA projekat stoji i datum 30. juli podm kojim se evidentira da požar i dalje gori.

A onda dolazi početak avgusta. Oko 14 časova 05.avgusta izbija novi požar.

Luka Čaušić, načelnik Sektora za vanredne situacije, tada saopštava da se zbog visoke temperature i vetra vatra za veoma kratko vreme proširila na više od 300 hektara.

Posebno je važna jedna njegova informacija: novi požar izbio je približno kilometar od područja na kojem je prethodni veliki požar 23. jula bio lokalizovan i ugašen.

Na teren je odmah upućeno više od 80 pripadnika Sektora za vanredne situacije, dobrovoljnih vatrogasnih društava i „Vojvodinašuma“, a angažovana su i tri helikoptera MUP-a.

Istog dana Kovin proglašava vanrednu situaciju na delu svoje teritorije.

Dakle, kada je 5. avgusta došlo do naglog i velikog širenja požara, reakcija više nije bila samo gašenje – uveden je i formalni režim vanredne situacije. Ali osim saopštenja o tome ništa konkretno nije rečeno šta će se činiti i šta građani da očekuju i rade.

No, ostaje pitanje: šta se događalo između 21. jula i 5. avgusta?

Petnaest dana između prvog alarma i katastrofe

U tih petnaestak dana već su postojali svi elementi upozorenja:

• prvi požar u Peščari,
• njegovo lokalizovanje,
• novi požar 26. jula,
• nova aktiviranja početkom avgusta,
• ekstremno visoke temperature,
• suva vegetacija,
• jak vetar,
• teško pristupačan teren.

Sistem je, dakle, znao da je Peščara pod povećanim rizikom. Ipak, katastrofalni požar počinje tek 5. avgusta. Ovde treba biti precizan.

Nema osnova da se kaže da vatrogasci nisu reagovali. Naprotiv. Čim je 5. avgusta požar počeo ubrzano da se širi, na teren su poslati ljudi, vozila, mehanizacija i helikopteri, a Kovin je istog dana proglasio vanrednu situaciju.

Problem koji se nameće jeste nešto drugo:

Da li je reakcija sistema pre 5. avgusta bila dovoljno velika u odnosu na rizik koji je već bio poznat?

To nije isto pitanje kao „da li su vatrogasci zakasnili“. To je pitanje prevencije i procene rizika.

Čaušić: „Mnogo toga je nelogično“

Luka Čaušić je tokom prethodnih dana više puta izlazio pred novinare.

Kada je 8. avgusta požar već zahvatio oko 1.500 hektara, rekao je da je situacija teška i neizvesna i da je prioritet da niko ne strada, a potom zaštita naselja i najvrednijih šumskih kompleksa.

Dan kasnije, 9. avgusta, situaciju je opisao kao znatno bolju, ali je istovremeno upozorio da nema opuštanja. Posebno je naglasio da narednih nedelja nije očekivao kišu.

Još važnije, na pitanje o uzroku požara, Čaušić je rekao da je „mnogo toga nelogično“ i da će se, kada se sve završi, analizirati i rad MUP-a i „Vojvodinašuma“.

Ta rečenica danas dobija dodatnu težinu.

Jer upravo Čaušić praktično najavljuje da će posle požara morati da bude urađena analiza „linija rada“ institucija.

To znači da pitanje odgovornosti nije zatvoreno time što su vatrogasci na terenu.

Naprotiv.

Ono tek treba da bude otvoreno kada požar bude ugašen.

Od 300 do 3.500 hektara

Razmera problema rasla je gotovo iz dana u dan.

Od više od 300 hektara 5. avgusta, preko  1.500 hektara 8. avgusta, površina se narednih dana približava i prelazi 3.500 hektara. Ali to je 3500 hektara koje u tom trenutku gori. Koliko je već izgorelo svih ovih dana? Nesumnjivo da se radi o petocifrenim hektarima.

Na terenu je bilo sve više ljudi i tehnike.

Ali požar je postajao veći brže nego što je sistem uspevao da ga stavi pod kontrolu.

Meštani su u međuvremenu upozoravali na promene pravca vatre i približavanje naseljima. Kada se požar primakao Šumarku i Čardaku postalo je više nego uočljivo da nema organizovane komunikacije sa civilima, nego posredne i da su informacije koje građani dobijaju često nezvanične i prenose se „od usta do usta“.

To otvara još jedno pitanje – ne samo operativno, nego i komunikaciono:

koliko je lokalno stanovništvo pravovremeno i precizno informisano o tome šta se događa?

Dve vanredne situacije, dve vremenske tačke

Posebno je zanimljivo poređenje dve opštine čije teritorije obuhvata Deliblatska peščara.

Kovin je vanrednu situaciju proglasio 5. avgusta, kada se veliki požar praktično razvijao pred očima službi. Bela Crkva je vanrednu situaciju proglasila tek 20. avgusta. Petnaest dana kasnije.

U međuvremenu je požar prešao na područje Bele Crkve, ugrozio Grebenac, Kajtasovo i Trujino naselje, a stanovništvo Trujinog naselja bilo je preventivno evakuisano. U Grebencu stanovnici su evakuisali decu i stoku dok su vatrogasci i meštani branili naselje.

Dakle, vremenska linija izgleda ovako:

21. jul – prvi požar detektovan u Deliblatskoj peščari.

26. jul – novo požarište

30.jul – šuma i dalje gori

5. avgust – novi požar za nekoliko sati prelazi 300 hektara.

5. avgust – Kovin proglašava vanrednu situaciju.

8. avgust – požar zahvata oko 1.500 hektara.

11. avgust – procene već idu ka  2.000 hektara, dok se na terenu i dalje govori o problemu preciznog utvrđivanja površine.

sredina avgusta – požar nastavlja da menja pravac, probija protivpožarne proseke i širi se.

20. avgust – Bela Crkva proglašava vanrednu situaciju; Trujino naselje je evakuisano.

20. avgust – na požarište stiže ruski Iljušin.

21. avgust – više od 3.500 hektara zahvaćeno požarom i borba se nastavlja.

Da li je Iljušin mogao da stigne ranije?

Ovo je jedno od pitanja koje će se gotovo sigurno postavljati kada se bude pravila konačna analiza.

Ruski Iljušin Il-76 sleteo je u Niš 19. avgusta, a od četvrtka 20. avgusta počeo je da učestvuje u gašenju. Avion je u požarište stigao kada je površina već bila ogromna. Ne znači automatski da je morao biti poslat ranije. Takva odluka zavisi od procene nadležnih, dostupnosti aviona, međunarodne pomoći, vremenskih uslova i drugih faktora.

Ali činjenica ostaje:

Iljušin je došao nakon više od dve nedelje od 5. avgusta i nakon što je požar već zahvatio više hiljada hektara.

To pitanje zaslužuje odgovor nadležnih – ne političku ocenu, već preciznu hronologiju: kada je procenjeno da domaći kapaciteti više nisu dovoljni, ko je doneo odluku i koje su opcije međunarodne pomoći prethodno razmatrane.

Najvažnije pitanje nije ko je gasio

Vatrogasci su danas na terenu. Više od 400 ljudi. Dobrovoljna vatrogasna društva stigla su iz različitih krajeva Srbije. Vojska je angažovana. Helikopteri su u vazduhu. Ruski Iljušin izbacuje desetine tona vode po naletu.

Niko ko je na terenu ne može biti optužen zato što se bori sa požarom koji je prerastao mogućnosti jednostavnog lokalnog gašenja.

Ali upravo zato treba razlikovati operativnu reakciju od sistema prevencije.

Vatrogasac koji 5. avgusta dobije poziv ne može da odgovara za ono što je urađeno 21. jula.

Ali institucije koje upravljaju prostorom, prate požarnu opasnost i procenjuju rizik mogu da odgovore na pitanje šta je urađeno između ta dva datuma. Jer 21. jula već je gorelo. 26.jula ponovo je gorelo. 30.jula i dalje gori.

Početkom avgusta ponovo se pojavljuju žarišta.

A 5. avgusta požar za nekoliko sati prelazi 300 hektara.

To je tačka koju buduća istraga i analiza ne bi smele da preskoče.

Nije pitanje da li je neko zakasnio – nego kada je sistem morao da shvati šta dolazi

Danas bi bilo neodgovorno napisati da je neko „zakasnio“ bez dokaza. Ali bi bilo jednako neodgovorno prećutati vremensku liniju.

Jer činjenice pokazuju da je između prvog detektovanog požara i katastrofalnog širenja postojao period od oko dve nedelje.

U tom periodu postojala su ponovljena požarišta. Postojala je suša. Postojale su ekstremne temperature. Postojao je vetar. Postojao je težak teren.

I postojalo je iskustvo prvog požara.

Zato se pitanje odgovornosti ne može svesti na to ko je zakasnio da ugasi vatru.

Mnogo ozbiljnije pitanje glasi:

Ko je zakasnio da shvati da se više ne radi o običnom požaru?

Ako je sistem 21. jula već znao da gori Deliblatska peščara, a 5. avgusta dobio požar koji je za nekoliko sati narastao na više od 300 hektara, onda tih petnaest dana moraju biti predmet posebne analize.

Treba utvrditi kada su uvedena pojačana dežurstva, kada su procenjeni požarni rizici, kakvo je bilo stanje protivpožarnih proseka i puteva, koliko je bilo osmatranja, kada je tražena dodatna mehanizacija, kada su razmatrani vazdušni kapaciteti većeg dometa i kada je procenjeno da je potrebna međunarodna pomoć.

Tek tada ćemo moći da odgovorimo na pitanje da li je sistem reagovao na vreme ili je samo dobro reagovao kada je katastrofa već počela.

To su dve potpuno različite stvari.

I upravo tu se nalazi priča o Deliblatskoj peščari.

Ne samo priča o vatri.

Već priča o tome koliko rano institucije moraju da prepoznaju da jedan požar može postati katastrofa?

V.Živkov