Odmah da odgovorimo nestrpljivima koji ne čitaju ostatak teksta: Nije!
Ruski avion je ogromna podrška vatrogasnim i drugim jedinicamam na zemlji da u kratkom periodu preseče požarne pojaseve. Avion je nadletao od jutra, a svima na području koje mu je ucrtano u mapi nadletanja naloženo je da se sklone
Posle 15 dana aktivnog požara i, prema procenama sa terena, sigurno više od 10.000 hektara zahvaćenih vatrom, u gašenje Deliblatske peščare uključio se ruski avion Iljušin-76.
Njegov dolazak govori više od bilo koje izjave o razmerama problema: kada se na požarište uvodi avion sposoban da u jednom naletu ponese desetine tona vode, jasno je da se više ne govori o običnom šumskom požaru, već o požaru ogromnih razmera, na terenu koji je zbog peska, vetra i nepristupačnosti izuzetno težak za zemaljske ekipe.
Rusko Ministarstvo za vanredne situacije potvrdilo je da je Il-76 poslat u Srbiju kao pomoć, nakon zahteva srpske strane zbog pogoršanja situacije i opasnosti po naseljena mesta.
Šta je zapravo stiglo u Deliblatsku peščaru?
Iljušin-76 nije mali protivpožarni avion koji uzima vodu iz Dunava ili kanala. Za gašenje požara koristi protivpožarni sistem sa velikim rezervoarima koji se pune na zemlji.
U konfiguraciji sa sistemom VAP-2 može da ponese oko 42.000 litara vode, odnosno približno 42 tone.
To je količina koju je teško zamisliti dok se ne prevede u nešto poznato.
42 tone vode znači 42.000 litara.
I ta količina može da bude izbačena za svega nekoliko sekundi.
Dakle, ispod aviona se ne pojavljuje običan „pljusak“. U odgovarajućem režimu rada, sa visine i brzinom prilagođenom požaru, iz aviona izlazi ogroman vodeni udar koji se razvlači preko stotine metara požarišta.
Neće zaliti 10.000 hektara
Ovo je možda najvažnije što javnost treba da zna.
Ako je požar zaista zahvatio više od 10.000 hektara, jedan Iljušin ne može da ih „zalije“.
Za poređenje, sredinom avgusta zvanične procene govorile su o oko 3.600 hektara zahvaćenih požarom, uz napomenu da je približno 30 odsto te površine bilo pod šumom, a ostatak nisko rastinje i peščane površine.
Već tada je požar imao takve razmere da je napravljeno 67 kilometara protivpožarnih proseka, ali je vetar uspevao da prebaci vatru preko njih.
Ako se sada na gogole map vidi površina veća od 10.000 hektara, matematička razmera postaje gotovo nestvarna.
10.000 hektara je 100 miliona kvadratnih metara.
Jedan nalet sa 42.000 litara vode, kada bi se ta voda idealno i ravnomerno rasporedila po celoj toj površini, dao bi svega:
0,42 litra vode po kvadratnom metru.
Ali avion ne treba da radi takvu stvar.
Njegov posao je mnogo precizniji.
Iljušin ne treba da ugasi požar. Treba da ga preseče.
Najveća vrednost ovakvog aviona nije u tome da pokrije čitavu opožarenu površinu, već da ogromnu količinu vode u kratkom vremenu dovede na kritičnu tačku požarnog fronta.
Tamo gde vatra ide prema šumi.
Tamo gde vetar nosi žar.
Tamo gde je front prešao protivpožarni presek.
Tamo gde zemaljske ekipe ne mogu da priđu.
Tamo gde je potrebno oboriti temperaturu i usporiti vatru dovoljno dugo da ljudi na zemlji naprave ono što avion sam ne može – konačnu odbranu i gašenje.
To je ključna stvar.
Iljušin nije zamena za vatrogasca na zemlji. On je ogromna vazdušna podrška vatrogascu.
42 tone vode odjednom?
Moguće je.
Kod sistema VAP-2 dva rezervoara mogu da se prazne istovremeno ili sukcesivno. U režimu istovremenog pražnjenja desetine tona vode napuštaju avion za nekoliko sekundi.
Ako bi, primera radi, svih 42.000 litara bilo izbačeno za osam sekundi, to bi značilo prosečno oko:
5.250 litara vode u sekundi.
To je više od pet tona vode – svake sekunde.
Zato se govori o vodenom udaru, a ne o običnom polivanju.
Šta će se dogoditi kada voda udari u peščaru?
I tu treba biti realan.
Voda neće svuda pasti jednako. Vetar će je pomerati, vegetacija će je zadržavati, deo će otići na površinu, deo u pesak, a deo će isparavati zbog ogromne temperature.
U Deliblatskoj peščari dodatni problem predstavlja upravo teren.
Zvaničnici su već navodili da pesak otežava kretanje vatrogasaca i teške mehanizacije, dok vetar menja pravac i omogućava vatri da pređe čak i napravljene proseke.
Zato će biti potrebno mnogo više od jednog spektakularnog snimka Iljušina kako izbacuje vodu.
Kako se Iljušin puni vodom?
Za razliku od amfibijskih protivpožarnih aviona koji vodu mogu da zahvate direktno iz jezera ili mora, Iljušin-76 se puni na zemlji. U njegov teretni prostor postavlja se protivpožarni sistem VAP-2 sa dva velika rezervoara, a voda se u njih doprema kroz creva sa zemaljskog izvora. Za punjenje kompletnog sistema sa oko 42.000 litara vode potrebno je približno 10 do 12 minuta, pod uslovom da je obezbeđena odgovarajuća infrastruktura i dovoljan protok vode.
To znači da avion, kada se vrati sa požarišta, ne mora da čeka satima da bi ponovo poleteo. Međutim, tih 10–12 minuta je samo vreme samog punjenja. U stvarnoj operaciji treba računati i na sletanje, pozicioniranje aviona, priključivanje sistema, odvajanje creva, pokretanje motora i ponovno poletanje. Zato je brzina zemaljske logistike od presudnog značaja.
Upravo tu se vidi jedna od najvećih razlika između Iljušina i amfibijskih aviona: Iljušin može da ponese ogromnu količinu vode, ali mu je potreban aerodrom ili odgovarajuća baza za punjenje. Ako je izvor vode udaljen od požarišta, svaki novi nalet zavisi od vremena potrebnog za ceo ciklus – poletanje, dolazak na požarište, izbacivanje vode, povratak, punjenje i ponovni odlazak u vatru.
Ako bi se samo teoretski računalo da za jedno punjenje treba 10 minuta, za deset punjenja bilo bi potrebno najmanje 100 minuta samog punjenja, odnosno više od četiri miliona litara vode kroz sistem. U realnoj operaciji ciklus je duži, ali upravo zato broj naleta ne određuje samo kapacitet aviona, već i ono što se nalazi na zemlji – voda, creva, pumpe, aerodromska infrastruktura, gorivo i ljudi koji sve to moraju da pripreme za sledeći napad na požar.
Šta možemo očekivati?
Najpre – smanjenje intenziteta požara na mestima na kojima avion uspešno pogodi front.
Drugo – mogućnost da zemaljske ekipe priđu mestima koja su do tada bila praktično nedostupna.
Treće – usporavanje širenja požara, posebno na kritičnim pravcima.
I četvrto, ono najvažnije: dobijanje vremena.
A kod velikog šumskog požara vreme je često najskuplji resurs.
Ako Iljušin u jednom naletu izbaci 42 tone vode, to zvuči ogromno. I jeste ogromno. Ali kada se ta količina stavi naspram hiljada ili desetina hiljada hektara, postaje jasno da jedan avion ne može sam da pobedi ovakav požar.
Može, međutim, da promeni odnos snaga na pojedinim delovima fronta.
Deliblatska peščara sada ima potpuno drugačiji problem
Prve procene požara tokom avgusta rasle su iz dana u dan: oko 2.000 hektara 14. avgusta, između 2.500 i 3.000 hektara 15. avgusta, oko 3.600 hektara 17. avgusta, da bi 19. avgusta pojedini izveštaji govorili o više od 3.500, odnosno oko 4.000 hektara.
Zato podatak o 10.000 hektara treba jasno označiti kao procenu sa terena, a ne kao konačan zvanični bilans. Konačna površina moraće da bude utvrđena nakon što se požar smiri i kada bude moguće uraditi pouzdanu procenu.
Ali bez obzira da li je konačna brojka 4.000, 6.000 ili više od 10.000 hektara, suština ostaje ista:
vatra je dobila razmere koje zahtevaju vanrednu vazdušnu logistiku.
Ruski Iljušin zato nije došao kao spektakl.
Došao je zato što je požar postao veći od mogućnosti da se sa njim izbori samo sa zemlje i manjim vazduhoplovima.
A pitanje koje sada ostaje nije samo koliko će vode Iljušin izbaciti?
Pravo pitanje je:
koliko će puta moći da se vrati, koliko brzo će ponovo biti napunjen, koliko će puta pogoditi kritične tačke i koliko će zemaljske ekipe uspeti da iskoriste svaki njegov nalet?
Jer 42 tone vode mogu da budu ogroman udarac vatri.
Ali protiv požara koji se prostire kilometrima i koji pokreće vetar – nijedan avion nije čarobni štapić.
Iljušin može da pomogne da se požar zaustavi.
Da li će to biti dovoljno da se Deliblatska peščara konačno stavi pod kontrolu, zavisiće od onoga što će se dogoditi na zemlji, u vazduhu i – možda najviše – sa vetrom u narednim danima.
da se sklone.
Kovinske info i AI alati
