Danas se obeležava Međunarodni dan pasa, dan posvećen čovekovom najvernijem prijatelju, životinji koja nam vekovima pruža bezuslovnu ljubav, privrženost i bezuslovno poverenje. Ali dok će mnogi danas objavljivati fotografije svojih ljubimaca, treba se setiti i onih pasa koji nemaju dom, činiju punu hrane i čoveka koji će ih pomaziti.
Na ulicama, njivama, pored kontejnera i u šumama svakodnevno završavaju psi koje je neko ostavio. Posebno je bolna činjenica da je kod nas i dalje rasprostranjena praksa da se tek rođeni kučići živi bacaju i ostavljaju. Nekada se ostave u kutiji pored kontejnera, nekada u šumi ili pored puta, a neretko se dešava i da se kučići, čim malo porastu, već nakon nekoliko nedelja odvoje od kuje i izbace na njivu ili neko drugo „pogodno“ mesto da se sami snađu.
Ali gde god da ih ostavimo oni nisu nestali.
Oni rastu. Gladuju. Smrzavaju se. Bivaju povređeni. Neki stradaju pod točkovima automobila, neki od bolesti, a neki postanu deo novih čopora. I tako se krug nastavlja. Problem napuštenih pasa ne može se rešiti samo sklanjanjem pasa sa ulice. Neophodno je sprečiti da novi psi na ulicu uopšte dolaze. Jedan od najvažnijih načina jeste odgovorno vlasništvo i sterilizacija.
Sterilizacija nije luksuz niti hir. U mnogim slučajevima predstavlja jednostavnije, humanije i dugoročno mnogo odgovornije rešenje od toga da se svake godine traži kome će biti podeljeno novo leglo ili, još gore, da se neželjeni kučići ostavljaju na ulici. Iza svakog napuštenog psa nekada je stajao nečiji pas. Iza svakog neželjenog legla uglavnom stoji nečija odluka da se ništa ne preduzme. I zato je sve manje mesta u prihvatilištima i sve više posla za humane ljude koji o svom trošku pokušavaju da im obezbede bar minimum uslova da bi preživeli.
Prihvatilište za pse u Kovinu humana kuća
Kovin ima jedno prihvatilište za napuštene pse. I ne nije kao što se priča i kao što se odmah pomisli kako azil izgleda. Što se tiče našeg kovinskog prihvatilišta, kada smo bili u obilasku, higijena je na zavidnom nivou, boksovi se redovno čiste i tretiraju protiv parazita. Jedino što je mučno gledati ta nedužna bića koja borave zatvorena u boksovima. Što se tiče brojnog stanja u prihvatilištu je trenutno između 60 i 70 pasa. Među njima i dve kuje sa štencima. Ono što smo saznali u prihvatilištu je da udomljavanje pasa ide jako slabo. Ljudi se češće odlučuju da kupe nekog rasnog psa nego da udome i kao da ne shvataju da je pas sa papirima isto veran i isto voli kao i pas bez papira.
Ljudi koji psima donose nadu
Postoje ljudi koje psi lutalice ne dočekuju samo pogledom. Oni ih dočekuju nadom. Kada Sonja i Saša Rajčić dođu, psi već znaju. Znaju da dolazi neko ko će im doneti hranu i svežu vodu, neko ko će ih pomaziti, tepati im i pružiti ono što im najviše nedostaje osećaj da nisu sami i da su, makar na trenutak, bezbedni. Sonja i Saša svakodnevno brinu o psima lutalicama. Hrane ih, nose im vodu, čiste ih od parazita, leče bolesne, traže im domove i pokušavaju da pomognu svakom psu kojem je pomoć potrebna. Njihova grupa na Fejsbuku, „Pomoć psima Sale i Sonja Kovin“, https://www.facebook.com/groups/382399589252271/about svedoči o toj svakodnevnoj borbi. Koliko je tu truda potrebno, neprospavanih noći, suza, brige i sopstvenih materijalnih sredstava, verovatno samo njih dvoje znaju. Srećom, postoje i ljudi koji im pomažu i koji razumeju da jedno malo dobro delo nekome može značiti ceo svet.
A možda je najteže onda kada naiđu na ostavljene štence. Male, bespomoćne, gladne, promrzle ili bolesne. Često pune parazita, ostavljene negde pored puta, kontejnera, njive ili u nekom zabačenom delu sela. Teško je razumeti kako neko može da pogleda tako malo i nevino biće i jednostavno ga ostavi. Jer oni nisu krivi što su rođeni. Nisu krivi što je neko odlučio da ih ne želi. Nisu krivi što su ostavljeni. I zato postoje ljudi poput Sonje i Saše, koji ne okreću glavu. Oni možda ne mogu da spasu svakog psa. Možda ne mogu da pomognu svima kojima je pomoć potrebna. Ali svaki pas kojeg nahrane, izleče, sklone sa ulice ili pronađu mu dom, jedan je život koji je dobio novu šansu. A psi to pamte na svoj način. Psi ne umeju da kažu hvala. Ali način na koji gledaju one koji im pomažu govori više od bilo koje reči. U ime svih ljubitelja pasa jedno veliko hvala Sonji i Saši Rajčić. Hvala im što ne okreću glavu. Hvala im za svaki obrok, svaku činiju vode, svaki lek, svaki odlazak kod veterinara, svako spašeno štene i svaki pronađeni dom. I hvala im što pokazuju da, uprkos svemu, još uvek postoje ljudi kod kojih ljubav nije samo reč.
Nije pitanje koliko ih volimo, već koliko ćemo da uradimo
Zato možda ovog 26. avgusta ne bi trebalo samo da pitamo koliko volimo pse, već i koliko smo spremni da učinimo da njihov život bude bolji. Potrebno je više edukacije, odgovornosti i saosećanja. Potrebno je da decu učimo da životinja nije igračka koju ćemo uzeti dok nam je zanimljiva, a ostaviti kada poraste. Potrebno je da vlasnici razumeju da briga o psu traje godinama. Potrebno je da se sterilizacija posmatra kao odgovoran čin, a ne kao nešto čega treba da se bojimo. Potrebno je da prestanemo da okretanjem glave rešavamo problem. Jer kuče ostavljeno pored kontejnera ne zna zašto je tamo. Ne zna šta je uradilo. Ne zna zašto je čovek koji ga je juče držao u naručju danas otišao.
Ono samo čeka da se neko vrati. A ako se ne vrati, čeka nekog drugog.
Budimo taj neko drugi.
Jer način na koji se odnosimo prema životinjama mnogo govori o tome kakvi smo ljudi.
Na Međunarodni dan pasa, možda je pravo vreme da počnemo od sebe da ne napuštamo, da sterilišemo, da udomimo kada možemo, da pomognemo kada vidimo napuštenu životinju i da nikada ne zaboravimo da i jedno malo kuče ima samo jedan život. A taj život nije manje vredan zato što je rođeno kao pas.
Zato NE KUPUJ, UDOMI!
Miloš Ljiljanić
