Piše profesor Dejan Kreculj
Polovinom sedamdesetih godina i kod nas je došlo do velikog tehnološkog pomaka u televiziji, a samim tim i u televizijskim prijemnicima. Do tada građeni isključivo sa vakuumskim cevima, popularnim „lampama“, televizori su počeli da dobijaju tranzistore, a ubrzo i prva integrisana kola.
U našoj kući radio-amaterizam je postojao otkad znam za sebe, a uz to je otac servisirao radio i televizijske aparate, dopunjujući vrlo skroman kućni budžet sastavljen od jedne prosvetarske i jedne opštinske, daktilografske plate. Kada bi se završila večera, sto u kuhinji bi se raspremio i na njega bi došao neki televizor ili radio-aparat. Radilo se do kasno u noć, sve dok kvar ne bi bio otklonjen. U drugoj sobi mama je kucala seminarske, diplomske i druge radove na pisaćoj mašini „Biser“, a ja sam često tonuo u san uz ritam njenih tipki.
U to vreme pojavili su se televizori u boji — tada pravo čudo tehnike. Emisije snimljene u boji bile su u programima posebno obeležavane, kao nešto naročito. Ti aparati su već bili poluprovodnički: tranzistori i po nekoliko integrisanih kola koja su zamenjivala čitave sklopove.
Naš komšija i prijatelj, čika Vlasta, radio je u Nemačkoj i svaki put kada bi dolazio kući donosio bi nešto novo. Tako je u Kovin stigao i njegov Filipsov televizor u boji — prava retkost. Po nekim kućama moglo se videti ko ga ima: predveče bi se televizor uključivao, postavljen tako da se vidi kroz prozor sa ulice, svetlo u sobi bi se gasilo i, kao kod Nušića, „svet“ je mogao da vidi šta neko ima, a drugi nemaju.
Jednog dana čika Vlasta je došao po pomoć — televizor mu ne radi. Otac mu je rekao da mora u školu, ali da će poslati sina. Kada je komšija otišao, zbunjeno sam pitao oca šta ja tu mogu da pomognem, kad nemamo te delove, niti iskustva sa takvim aparatom. Otac mi je mirno objasnio da i ne treba ništa da popravljam, već da odem, pogledam aparat, uverim se da je sa integrisanim kolima i da mu preporučim Filipsov servis u Beogradu.
„Samo idi“, rekao je. „Makar ništa da ne uradiš — ispoštovao si čoveka. A i on je majstor, razumeće.“
Pomalo spuštenog nosa uzeo sam torbicu sa šrafcigerima, instrumentom, lemilicom i sitnim alatom i otišao kod čika Vlaste. Televizor, naravno, nije radio. Pritisnem dugme — ništa. Već sam bio spreman da objasnim da je to Filips i da ja tu ne mogu pomoći, ali sam najpre, onako rutinski, proverio gajtan za struju. Tetka Živka je verovatno nešto pomerala — kabl je bio u štekeru, ali ne i uključen.
Uštekao sam utikač u zid. Unutra se upalila mala lampica. Pritisnem dugme — i „nepopravljivi“ televizor se javi slikom u boji, a iz zvučnika krene muzika. Čika Vlasta i tetka Živka presrećni, ja još srećniji. Sednem, stižu limunada i kolači, pohvale sa svih strana.
I da nisam mogao ništa drugo da uradim, to što sam došao značilo je poštovanje. Taj odlazak, taj gest, postao je deo mog vaspitanja — i ostao je deo mene do danas, u nekim sasvim drugačijim vremenima.
Podkast https://tinyurl.com/4uu6zz8m
