Biciklom od Brisela do Moskve 11: Moskva!! Cilj je postignut!

A sada: 2188 km do Beograda, ali ne više biciklom

Pedala i piše Dušan Milojkov

TRIDESET PRVI DAN 08. juli god. TVER – Buraševo – Turinovo – Vozdviženskoe – Visokovsk – Solnečnogorsk – Zelenograd – Himki –  MOSKVA – 224 km.


Pre polaska trebalo je da doručkujem. Kiša je lila kao iz kabla. Krenuo sam sa željom da se kao kakav osvajač ustremim na bife u prvoj benzinskoj stanici, da stučem šolju vrelog mleka i dva kroasana jedan za drugim. Tako sam i uradio. Jeo sam i razmišljao kako sam rođen u selu u ulici u kojoj nije bilo asfalta. U dvorištu rodne kuće rasla su dva duda, dva oraha i jedna topola. Dane sam provodio u bašti punoj voćaka, na kojima su pevale razne vrste ptica, a u Moskvi ću biti među ogromnim zgradama. U mom selu udisao sam čist zdrav vazduh, pio sam bunarsku vodu, a na ovom putu udišem zagađeni vazduh.
U nastavku vožnje, dok sam vozio kroz sela primećivao sam bačeno smeće pored puta, medju njim je bilo i plastike. Nekada nije bilo mnogo plastike, danas je ona svuda zahvaljujući onima koji je bacaju gdegod stignu. Putvanjem kroz razna naselja sa sobom eto nosim i svoju prošlost i putujem u budućnost, danas je to glavni grad Rusije do kojeg treba da stignem.
Na putu prema Moskvi uživao sam u lepoti cveća. Obožavam PRIRODU, obožavaću je dok budem živ, ona je poput mene živo biće i zato sam je napisao velikim slovom. Priroda je na mojoj strani često, možda ponajviše onda kada uđem duboko u šumu. Jedino u šumi ne srećem ljude koji je zagađju. U dubini šuma slušam ptice i udišem čist vazduh potreban za metabolizam, psihu i hemijske elemente potrebne za stvaranje krvi. Od prirode sam dobio dar za ovo što radim i ja ga volim, to me opija od radosti. Zato ispunjen spoznajom da će od moje biciklističke avanture koristi imati deca i da ću na kraju uživati u rezultatu svog projekta vozio sam veselo prema glavnom gradu Rusije.  

Mapa koja otvara sva vrata osim vrata srpske ambasade

Do Moskve mi je trebalo da osvojim mnogo kilometara. Saznanje da ću prvi put u životu biti u Moskvi mnogo me je radovalo. Pola dana sam vozio po kiši, a pola po oblačnom vremenu bez padavina.
Malo gradova u svetu dobilo je ime po reci na čijim obalama su izgrađeni. Moskva je jedan od njih. Upravo u takav grad stigao sam tačno u 16.30 sati i prvo sam tražio srpsku ambasadu. Ali ta zgrada nije bila prva koju sam želeo da vidim. Ono prvo što sam na prvom mestu u glavnom gradu Rusije želeo da vidim jesu moskovske turističke atrakcije na čelu sa Crvenim trgom, mauzolejem Vladimira Iljiča Lenjina, Boljšoj teatarom, Kremlemj, Muzejem Tolstojevih i crkvu Svetog Vasilija blaženog.
Kada sam našao ambasadu začudio sam se šta će za diplomatsko predstavnišvo tolika ogromna zgrada jednoj tako maloj zemlji kakva je Srbija. Kasnije sam saznao da je to bila zgrada ambasade Jugoslavije u kojoj je Srbija ostala, a što Hrvatima to mnogo smeta (a šta sve njima ne smeta kada je Srbija u pitanju). Bicikl sam naslonio na ulazna vrata i odmah mi je prišao mladi ruski policajac koji obezbeđuje ambasadu. Nije me ništa pitao pa ni ja njega nisam ništa pitao. Pozvonio sam na interfon i predstavio se. Sa druge strane čuo se ženski glas koji je rekao da će doći za koji minut. Dok se to nije desilo policajac je sve vreme gledao mapu na mom biciklu, koja je tvrdim mogla da mi otvara vrata svuda gde bih se sa njom pojavio, ali ne i vrata ambasade Srbije. Žena koja je došla i kada sam joj rekao da želim da me primi amsador rekla mi je da sačekam. Vratila se posle desetak minuta i obratila mi se rečima:
„Niko ne može da vas primi“.
Odgovorio sam joj:
„Verujte, predosećao sam to. Da sam Albanac i da sam tražio prijem kod albanskog diplomate verujte da bi me primio, jer Albanac se Albancu raduje i Albanci podržavaju jedni druge“.
Na to mi je rekla:
„Dole, niz ulicu imate srpski restoran pa se obratite njima, a možete tamo i da popijete nešto“.
Uzeo sam zatim svoj bicikl, seo na njega i spustio se do restorana. Za raziku od ambasade u srpskom restoranu sam odlično bio primljen. Seo sam za jedan sto i poručio belu čorbu i nešto od roštilja. Dok to nije stiglo popio sam jedno nikšičko pivo. Njega mi je doneo konobar iz Pljevalja, a kasnije je isti konobar doneo i roštilj. Dok sam jeo razmišljao sam gde ću da spavam nekoliko dana u Moskvi. Nisam imao nikakav plan.
Kada sam se najeo pozvao sam konbara da platim. samo je rekao, ne trebate ništa da platite, hoćete li da popijete još jedno pivo?
Na moj pozitivan odgovor kršni Pljevljanin doneo je još jedno nikšičko pivo, a onda mi je prišao direktor restorana. Sve ostalo je kao priča iz bajke. Gospodin Predrag Rajković me je častio pojedenim ručkom i pićem i predložio da budem gost u njegovoj porodici. Momentalno mi je laknulo. Od tog momenta obećao sam sebi da ću već sutra obići uži centar Moskve. Ručak sam polako jeo, bez žurbe, s uživanjem, jer ambijent u restoranu je uz pesme Zdravka Čolića doprineo da mi sve prija. Posebno mi je bilo prijatno što niko od gostiju nije pušio. Kasnije sam od Predraga saznao da je pušenje u restoranima i na javnim mestima zabranjeno. Kada je bilo vreme da Predrag pođe kući prišao mi je i rekao da krenemo. Tuširanje toplom vodom i krevet mnogo su mi značili u ovom teškom danu.

Podeli vest:
5 1 vote
Oceni
guest
1 Komentar
Oldest
Newest Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments
Далибор
Далибор
12 days ago

Svaka čast čoveku. Ovo sa Ambasadom me je nekako baš pogodilo da se sa njim ako ne 100% bar 99% saosećam. Ako imate kontakt sa Duškom molim vas prosledite mi ga.