Biciklom od Brisela do Moskve 9: Srbin Neles iz Švedske, u Štokholmu zamalo Ibrahimović, a onda zamalo nazad za Srbiju

Na 30 kilometara od Helsinkija, dalje neće moći

Pedala i piše Dušan Milojkov

KARLSTAD – Skkatkarr  –  Kristineham – KARLSKOGA  – 174 km

Dvadesetzi dan 27. juni: SODERTELJE – Tumba – Tullinge – Hudingge – STOCKHOLM – 60. km.


U Orštu, predgrađe Štoholma stigao sam vozeći sve vreme biciklističkom stazom, kojom su se vozili i drugi biklisti. Oko podneva sam već bio ogladneo i želeo sam da pronađem restoran u kojem se služi pica. Prvi na koji sam naišao, gle slučajnosti, drži Srbin rođen u Švedskoj i zove se Nelles. Nenad i njegova supruga Julijana Nikolić, kada su videli da sam u njihov grad stigao biciklom gde sam dobio od domaćina picu. Iskoristio sam priliku da se javim prijatelju Goranu Radovanoviću i kažem mu gde da dođe po mene i pobvede me u razgledanje Štokholma.

Ovde je Ivo Andrić primio svoju Nobelovu nagradu

To je grad otvoren prema nebu i vodi. Pun rukavaca Baltičkog mora, sa kojeg duvaju Golfske struje Upravo zbog toga glavni grad Švedske može da se nazove “severnom Venecijom”. Na moju sreću u ovaj divni grad stigao sam u trenutku kada je leto na svom vrhuncu, pa ću imati priliku da osetim najvišu prosečnu temperaturu, koja u junu, samo u nekoliko kratkih nedelja može da dostigne visinu od dvadeset osam stepeni. Da sam došao mesec dana ranije ili kasnije, video bih kako ovaj grad vapi za svetlošću sunca, najavljujući taj vapaj u poznatim belim “štokholmskim noćima”. Za Štokholmljane je svih trista šesdeset pet dana praznik, među kojima možda treba izdvojiti onaj decembarski dan kada se rodio Alfred Nobel. . Da bih grad na tenane obišao trebao sam dobro da se odmorim u domu mojih novih prijatela. Njihovo gostoprimstvo ih je u mjim očima uvećalo, pa sam u to ime sa Jelenom i Gornom želeo dapijem čašu vina. Ništa nije dosadnje nego piti dobro vino bez dobrog društva.

OBILAZAK STOCKHOLMA

Goran sa suprugom Jelenom petnaest godina živi i radi u Švedskoj i za toliko godina stekao je veliko iskustvo i znanje o ovoj zemlji, posebno o načinu života Šveđana.
Svaki grad turisti vole da obilaze počevši od strogog centra, ali nas dvojica to smo započeli nešto podalje.
Na sve strane bilo je mnogo turista, nekako mi se činilo da je najviše Japanaca, a takav utisak stekao sam ranijih godina kada sam bio u Rimu, Parizu, Barseloni, Lisabonu…
Dok smo šetali nad glavama su nam u blizini Baltika kružili galebovi. Oni su u Štokholmu, kao i sve životinje u Švedskoj zaštićena vrsta. Ako se desi da galeb padne na tlo i iz bilo kojeg razloga ne može više da leti, svaki Šveđjanin će pozvati službu za zaštitu životinja i oni za kratko vreme dolaze po pticu, uzimaju podatke osobe koja je pozvala službu i nakon izlečenja ptice javljaju toj osobi je ptica zdrava i da ponovo leti. Ako se desi da ptica ugine, služba takođe obaveštava onoga ko je pozvao službu za zaštitu životinja da javi da ta osoba može da dođe na kremaciju ptice ako to žele. Hodajući nisam mnogo mogao da budem opušten i da gledam u nebo ptice, jer na asfaltu je mnogo ljudi koji hodaju, a od njih više ima biklista. Bicikl je ovde jedno od glavnih prevoznih sredstava i bicijklisti svuda jure, kao i u Amsterdamu. Zato se dešava da ima mnogo udesa biciklista, više nego udesa automobilima. Da bi se to konrolisalo sve je pod monitoringom, pa čak i to ako neko turira svoj automobil. Upravo na takvu situaciju naišli smo u jednom trenutku. Vozač lambordžinija, dok je čekao zeleno svetlo dodao je malo više gasa, a onda je, čim se upalilo zeleno svetlo sporo nastavio kretanje. Goran mi je rekao da je u automobilu možda Zlatan Ibrahimović, i da ako je on policja bi mu možda pogledala kroz prste. Odmah sam požurio da vidim tu legendu svetskog fudbala, ali za volam je sedela -Šveđanka.

Zatezanje bicikle pre Finske


Grad je zaista pun skupocenih automobila, a ima i onih koji su prosečni. Ukoliko bi neko hteo da izađe iz te prosečnosti i kupi skuplji automobil, na vrata mu dolazi nadležna služba da proveri odakle mu novac za tako skup auto, da proveri poreklo imovine.
Nekadašnja gimnazija danas je gradska kuća, želeo sam da vidim tu zgradu u kojoj je eksperimentisao Alfred Nobel. Kada smo do nje stigli mom oduševljenju nije bilo kraja. Tu se zadržavamo oko pola sata, a onda nastavljamo šetnju gradom. Pored ljudi ulicama se šetaju i psi. Njihovi vlasnici su obavezni da vode računa o svojim ljubimcima u svakom pogledu, pa čak i o tome, da ako pas mnogo laje, neko iz komšiluka, kome to smeta, ima pravo da zove službu za zaštitu životinja da se pas odvede na dresuru odvikavanja od lajanja. Ako pak neko iz komšiluka primeti da vlasnici pasa ne izvode svoje pse redovno u šetnju može takođe da zove službu za zaštitu životinja, koja proverava da pas možda nije ugrožen na bilo koji način. Na mnogim zgradama video sam male table na kojima piše da psi ne smeju tu da uriniraju.
Životinje su u Švedskoj zaštićene maksimalno, a žene na prvom mestu, pa taj redosled ide ovako: na prvom mestu je zatita žena, na drugom zaštita dece, na trećem zaštita životinja, zatim prirode, a tek na petom su muškarci. Interesovalo me je vidim Viking bar koji se nalazi u najstarijem jezgru grada i u kojem je glavni kuvar moj Banaćanin iz Zenjanina. Kada smo otišli u bar, kao pravi domaćin dočekao nas je Dragan i servirao nam suhomesnate specijalitete od losa. Kao šlag na torti dobili smo i po kriglu piva koje se pravi u malim količinama na način kako se pivo pravilo u vreme Vikinga. Unutrašnjost restorana je kopija unutrašnjosti vikinškog broda u kojem je jedina svetlost svetlost koja dolazi od sveća.


Stari deo grada je baš impresivan, u njemu se nalazi i Akademija u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada. Svakako nju nisam želeo da propustim da vidim pa smo se za kratko vreme jednom uskom ulicom popeli do tog malog trga na kojem stoji stara pumpa za vodu.

Tokom putovanja viđao sam da negde stoje polomljene grane pored puta na travi, ali one se ne sklanjaju, jer njih jedu razni crvići, a koliko se vodi računa o insektima to je posebna priča. Specijalno za insekte prave se kućice u koje se stavlja hrana za njih.
Kada smo stigli do Grand hotela zastali smo na onom mestu gde je bila postavljena ploča zahvalnosti srpskom narodu na ćiriličnom pismu. Kralj Aleksandar Karađorđević za vreme svoje vladavine poslao je žito da ne bude gladnih Šveđana. Te ploče više nema, a nema je od onog trenutka kada je na Srbiju izvršeno nato bombardovanje. Tada su je uklonili i do danas je nisu vratili.
Gužva u saobraćaju bila je velika, tako da vozači saniteta ponekad imaju problema da stignu na vreme tamo gde su kreuli. Inače, ekipe za hitnu pomoć u Švedskoj imaju stalna takmičenja kojima se proveravaju spsobnosti vozača i ostalog osoblja za brzu pomoć ugroženima.
Ono što me je iznenadilo je to da u Švedskoj niko nikome ne persira, pa ni deca u dečijim ustanovama i školama svojim učiteljima i nastavnicima, a ni starijim osobama. Za mene je to zaista glupo, jer smatram da se persiranjem poštuju nečije godine, zvanje i znanje. Za Šveđane to znači da su svi ravnopravni i da niko nije iznad nikoga.


Tokom šetnje obišli smo četiri ostrva, na peto nismo stigli. Na jednom mestu video sam nekakve šipove pa mi je Goran ispričao kako su oni pobodeni duboko u dno mora da bi se šetalište proširilo. I u davnim vremenima u more su nabijani stubovi kao šipovi na koje su se nasukavali brodovi osvajača koje su Šveđani lako zaposedali i otimali plen i ubijali posadu.
Gorana sam pitao da li u ovako uređenoj zemlji može nešto da se muva? Nikako, reče Goran. Poker aparati, autootpadi i kladionice su državne i nema muvanja.
Poznata česta kiša u Švedskoj prekinula je moje obilaženje Štokholma pa smo se vratili u Granov stan. Čim smo večerali zaspao sam. Sutra me je čekao put ogromnim kruzerom ka Finskoj.

Dvadeset treći dan, 30.06. Finska

Do obala Finske brod je plovio jedanaest sati. Kada je pristao uz dok i kada sam sa njega sišao znao sam da ću u Finskoj sigurno nailaziti na irvase koji hladnokrvno prelaze puteve, bez pardona. Oni se čak i ne ustručavaju da stanu nasred puta. Saznao sam da, iako imaju prvenstvo prolaza na svim putevima ipak veliki broj njih strada.
Finska je nekada bila nerazvijena zemlja, ali se to sada nije videlo. Moje je mišljenje, da je pristupanjem u EU Finska drugačija zemlja, postala je zemlja blagostanja i prosperiteta, a ne zemlja varvara sa Severa Skandinavije kakvi su nekada bili njeni Vikinzi. Finci uz Norvešku, Dansku i Švedsku nisu više vikinška sila koja pljačka, oni su danas pored Danske, Švedske i Norveške jedna od najsrećnijih nacija na svetu. Imajući to na umu nisam ni ja mogao biti drugačiji, nego srećan što sam prošao biciklom kroz Norvešku i Švedsku da bih stigao u Finsku, u zemlju srećnih ljudi. Ovde je sve na svom mestu i na jedno takvo ukusno mesto morao sam da svratim kako bih ručao. Jesti, piti i oblačiti se jeste životna potreba, ali ne i smisao života, no ipak, bio sam gladan i žedan. Za tu priliku odabrao sam divan restoran u kojem je i hrana bila ukusna.
U nastavku vožnje jelo mi se nešto slatko, pa sam svratio u jednu prodavnicu da kupim čokoladu. Pauza je kratko trajala, taman toliko da je pojedem, a papir sam, ne zato što se pravim fin u Finskoj, poneo sa sobom.

Sve tri granice prema Rusiji su zatvorene, dalje se ne može putem kojim sa planirao

I danas sam mnogo vozio, da bih se što pre približio Rusiji i zato sam morao prvo da dođem u Helsinki. Kada sam stigao u glavni grad Finske, priznajem, nije mi bilo nimalo lako da se probijem kroz ceo grad kako bih stigao do glavnog trga na kojem je glavna autobuska stanica. Nju sam tražio zato da se iz Heinkija vratim u Srbiju, jer sam imao saznanja da su granice sa Rusijom zatvorene. To me je skroz omelo da budem posebno raspoložen za vizitu glavnog grada Finske u popodnevnim satima, već sam malo pisao, a malo dremao tokom cele noći na stanici čekajući sutrašnji dana da čekiram kartu za Srbiju. Bio sam razočaran što mi je onemogućeno kretanje još jednom zemljom na ovom putovanju, a tako sam lepo isplanirao da se još malo vozim južnim delom Finske ka gradu Porvu. On je pedest kilometara udaljen od Helsinkija i u taj grad bih stigao ravnim putem, bez uspona, jer bih se kretao delom koji je uglavnom ravničarsko brežuljkast.
Umor me je oko dva sata iza ponoći savladao i jedva sam čekao da nastupi novo jutro i da se popodne na terminalu dva pojavi autobus koji ide ka Beogradu.

Podeli vest:
0 0 votes
Oceni
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
View all comments