Piše profesor Dejan Kreculj
Postoje priče koje nam, poput starih porodičnih dragocenosti, ostaju u amanet da nas podsećaju na meru ljudskosti i dostojanstva. Ovu mi je, pre mnogo godina, ispričao moj stric, čije ime s ponosom nosim – akademik, profesor doktor Dejan Pavlov Kreculj.
Njegov životni put, obeležen dubokom mišlju i akademskim visinama, odveo ga je jednom prilikom u Švajcarsku, gde je boravio kao član delegacije na Svetskom kongresu filozofa. U svetu ideja, gde se reči pažljivo mere, stric je imao čast da mu domaćin bude ugledni kolega, takođe akademik i filozof, čovek koji je u svom društvu uživao najviši ugled.
Jedne večeri, daleko od kongresnih sala, seli su na večeru u jedan od elitnih restorana. Razgovor dva filozofa tekao je uz tihi šum escajga i prigušeni žamor otmene publike, kada je pored njihovog stola prošao jedan gospodin. Bio je to čovek neupadljive pojave, ali očiglednih manira. Na trenutak je zastao, ljubazno i srdačno se javio stričevom domaćinu, razmenio par kurtoaznih reči, a potom mirno nastavio svojim putem ka izlazu.
Stric, naviknut na drugačije protokole i strogu hijerarhiju moći, zainteresovano je upitao domaćina ko je taj čovek kojem se ni ime ni titula ne ističu, a koji se sa takvom prirodnošću javlja vrhunskim intelektualcima. Dobio je odgovor koji ga je ostavio u neverici:
– To je naš predsednik – kratko je rekao domaćin. – Predsednik Švajcarske konfederacije.
Moj stric, zatečen, nije mogao a da ne potraži pojašnjenje. Kako je moguće da predsednik države, i to one bogate, finansijski moćne i globalno uticajne Švajcarske, šeta bez obezbeđenja, bez kordona pratnje, kao sasvim običan građanin u običnom restoranu?
Domaćin se blago osmehnuo, uviđajući stričevo čuđenje:
– Da, on je naš sugrađanin pre nego što je naš predsednik. Znam da je to vama neobično, ali mi Švajcarci to tako radimo. Kod nas je institucija velika, a čovek koji je predstavlja – on ostaje čovek.
Ta švajcarska lekcija o skromnosti ostala je urezana u porodično pamćenje naše porodice. Ona nas i danas podseća da se prava moć ne krije u sjaju pratnje i buci najave, već u tihoj prirodnosti onoga ko zna da je funkcija prolazna, a ljudski obraz – onaj koji se svakog dana susreće u ogledalu i u prolazu – večan.
Naslovna fotografija: u razgovoru sa bliskim prijeteljem, nobelovcem Peterom Handkeom.
Podkast https://tinyurl.com/4yw94xrz
