Duševna bolnica u Kovinu radila je 1924. godine u vrlo lošim uslovima. Zgrade nisu bile u upotrebi šest godina, pa osim golih zidova i delimičnog krova jedva je nešto ostalo od solidnih zgrada. Kako su u njima stanovali razni beskućnici i sirotinja, a osim toga zimi 1918/1919. godine vojnici crnci, koji su u nedostatku štale držali konje po parketiranim sobama, to nije nikakvo čudo da je đubre stajalo u većini prostorija preko kolena.
Nekoliko nedelja bolesnici su iznosili đubre iz zgrada; u prvim mesecima postanka bolnice kuvalo se i ručavalo pod vedrim nebom, a spavalo na vojničkim krevetima koji su bili smešteni u nekoliko soba. Dr Ante Marić obedovao je sa bolničkim osobljem i bolesnicima na sanducima i klupama u otvorenom krugu bolnice jer je ograda takođe bila odneta. Dr Marić imao je u svojoj „kancelariji” vojnički krevet, stolicu, prazan sanduk na kojem je bio telefon, a žice su bile provedene kroz nezastakljeno prozorsko okno, dok je trećina sobâ bila vlažna od kiše.
Dr Marić je sve vreme pokušavao da organizuje rad bolnice, planira i nadzire radove koji su bili neophodni da bi ova ustanova funkcionisala. Tri meseca je ostao na čelu Državne bolnice u Kovinu, sve do 14. oktobra 1924. godine kada je funkciju direktora preuzeo dr Dezider Julijus. (Ivan Vučak, „Dr Anto Marić (1897–1982) – od alkohologije i dermatovenerologije preko psihijatrije do balneologije”, Acta medico-historica Adriatica, god. 9, Zagreb, 2011.)
Dezider Julijus rodio se 1895. godine u Pančevu. Studirao je u Beču, a po završetku Prvog svetskog rata studije završio u Budimpešti. Neurologiju i psihijatriju specijalizirao je u Slovačkoj. Po povratku u Pančevo nije mogao da dobije posao jer ga je pratio glas da je komunistički simpatizer. (Ž. Rodić, S. Milovanović, n. d., 96.). Dezider Julijus je upravu nad bolnicom preuzeo posle tri meseca. On je zabeležio da je dr Marić, nakon što je predao dužnost upravnika, „radosno pobegao za Beograd”. Maja 1925. godine prestala je sa radom sreska bolnica u Smederevskoj Palanci i dr Velimir Pazarac, direktor bolnice u Smederevskoj Palanci, predao je kompletan inventar bolnici u Kovinu. Od jeseni 1925. godine, kapacitet bolnice povećan je sa 50 na 375 postelja. Dr Julijus je intenzivno radio na razvitku i organizaciji bolnice: komisija je primala bolesnike, bolnicu je podelio po odeljenjima, a na stručnom planu uveo je radnu terapiju jer je smatrao da rad pomaže u lečenju duševnih bolesti, da bolesniku vraća ljudsko dostojanstvo i da duševna bolnica nije azil za duševno obolele, već humanizovani prostor koji putem radne terapije pomaže bolesnicima u lečenju.
Iz Monografije SBPB Kovin
