Piše profesor Dejan Kreculj
16.08.2025. – Iz neke nedokučive potrebe, oduvek sam bio zainteresovan za tragove prošlih vremena, pa i sada. Izgradio sam sebi u mislima jedan stari Kovin – onakav kakav mi je ostao u sećanju i kakav je sačuvan na požutelim fotografijama. Povremeno u njega svratim, da prođem poznatim ulicama, zastanem pred starim kućama, oslušnem govor bogat zaboravljenim rečima. I onda, ono što vidim i čujem, donesem vama – jer, čini mi se, to od mene i očekujete.
I, za divno čudo, kada s vremena na vreme sretnem nekog od prijatelja i spomenem šta radim, prekine me osmehom i kaže: „Znam, znam … pratim ja tebe. To što pišeš – redovno pratim. Jedva čekam kada ćeš nam dati još nešto iz onog vremena.“
Mej Svenson je napisala: „Čovek mora da je čarobnjak da bi se spojio sa vremenom…“ Ja pokušavam da održim tu magiju, da ostanem vezan za ta davna vremena, i da vas na trenutak povedem tamo.
Stari Kovin je nestao, a polako nestaje i Kovin mog vremena. Ne samo što nas je sve manje, nego neumitno nestaje i okruženje u kojem smo rasli, živeli, radovali se, tugovali, bili zajedno. Dolaze druga vremena. Kao što Beograd na platou okruženom „krugom dvojke“ polako „jede svoje pretke“, otimajući im prostor, pa i sećanja nas čija je mladost bila u tom krugu – tako i kovinska lesna zaravan lagano briše ono što je bilo pre onih koji su došli posle.
Ceo centralni deo – od Bazara do Bele lađe – nestao je. Ostali su samo retki tragovi, oni koji su nekim čudom opstali. Nedavno me je na jedan od njih podsetio kolega, kada smo se sreli na bezimenom trgu. Tu je nekada stajala kuća bankara Ludviga Englera, biser arhitekture neogotskog stila istoricizma, potonje zabavište koje smo mi pohađali. Danas na tom mestu nema ničega osim trotoara i betonskog platoa. Ali, nekim čudom, opstalo je jedno drvo – ono što je nekada raslo u dvorištu, sada stoji ispred zgrade suda, tiho i nepomično čuva uspomenu.
I tako, kada sam poslednji put „svratio“ u taj moj stari Kovin, poneo sam vam dve fotografije. Na jednoj – kuća sa bunarom. Voda je upravo izvučena, kanta se odnosi kući, baš kao što je nekada čika Vasa škripkao praznim vedrima dok je išao po vodu, da ih napuni i napoji stoku. Na drugoj – ambar za kukuruz, i “pod ambar” iz vremena kada se ručno okopavao i brao i komušalo i dizalo.
Za sve prijatelje koji prate kako moja sećanja rastu – evo da se podsetimo. A možda će neko od mladih i mlađih po prvi put videti kako je nekada bilo. Ako ih zanima. Mi smo videli.
