Piše profesor Dejan kreculj
Stigli su i prvi septembarski dani u moj vinograd na Crvenki. Vreme je berbe. Sunce je mnogo ranije zašlo za Avalu i Kosmaj. Sve miriše na jesen. Rano se smrkava pa se ni ne primeti kako noć klizi – očas pa je ponoć.
Kako noć odmiče, sve se ređe čuje saobraćaj sa puta, i oni moraju na odmor. I dok sam sa terase gledao u vinograd gde sutra treba da nastavimo berbu, iz mraka ispod, prema vodi, začuo se lagani topot konjskih kopita, povremeno rzanje, a potom i glasovi. Iz kuće je zasijala petrolejka.
Čuo sam: „Isten hozta, doktor úr!“ (Dobro došli, gospodine doktore)
Drugi glas odgovorio je: „Jó estét, minden rendben van?“ (Dobro veče, da li je sve u redu?)
Sluga je prihvatio konja, a gospodar, doktor Gáspár Bartulov, koji se upravo vratio iz Pešte gde je kao advokat bio važnim poslom, ušao je u kuću. Još malo su se čuli glasovi, a onda je svetlo utrnulo. Ponovo mrak, samo veliko jesenje nebo puno zvezda i uporni poj cvrčaka. Prošla je ponoć, tišina.
Prenula me je škripa kočnica nekog kamiona sa puta. Pratila ga je niska automobilskih farova. Pod vinogradom, prema vodi, bio je potpuni mrak – možda se san poigrao sa mnom, oživljavajući neku davnu noć pre stotinu godina, kada se doktor Gašpar Bartulov vraćao s puta.
Ipak je prohladna noć. Idem da legnem.
„Jó éjszakát, doktor úr“ (Laku noć, gospodine doktore) – šapnuh, kao da se obraćam njemu, iz te davne noći.
