Nekad…
Na jednom od uglova nekadašnjeg administrativnog središta Kovina, oko parka princeze Elizabete Bavarske, smeštena između hotela „Central“ i Sreskog načelstva, nalazila se i kuća doktora Jožefa Klajna (1853–1936). Fotografija s polovine sedamdesetih godina prošlog veka beleži izgled ovog prostora, na kojem su gotovo svakog leta mesto nalazili putujući cirkusi, čiji su glavni sadržaji bili ringišpili i neizostavne streljane sa vazdušnim puškama i ružama od krep-papira.
Bilo je to mesto mog detinjstva, mesto na kom su se svakog leta odvijala čarobna dešavanja, sabijena u mali prostor koji se tada činio beskrajnim – posebno u noćima kada je sve sijalo od okačenih šarenih sijalica, muzika sa ploča grmela, a korpe ringišpila letele kao u filmovima tadašnjeg crnog talasa, čija je ikona delom snimljena upravo u Kovinu.
Ovuda, ulicom Svetozara Markovića pa potom glavnom ka šećerani, prolazili su i šleperi koji su, deo po deo, dovozili konstrukciju smederevskog mosta. Na snimku se, pokraj levog dimnjaka, nazire i vrh poštanskog tornja, još uvek u gradnji, bez tanjirastih antena. Bili su to i poslednji moji snimci odatle – preselili smo se na drugu stranu grada, a odlaskom u prestonicu, sve se preselilo u sećanje.
Danas je ovo mesto u potpunosti izmenilo lik. Sam ugao već odavno zauzima stambeno-poslovna višespratnica, tada zanimljiva zbog novog načina gradnje – montažnom tehnikom gotovih betonskih elemenata. Do nje je, nestankom još jedne kuće, mesto pronašla i gradska toplana.
Nedavno sam, u kasnim noćnim satima, prošetao ovim mestom: sve je bilo utonulo u tišinu i noć, a samo su se u mojim mislima zavrteli ringišpili u kojima se zaljubljeni voze, uz ruže od krep-papira – a više ničega nema.
