Piše profesor Dejan Kreculj
Kada danas prođemo pored zgrade Crvenog krsta u našoj varoši, vidimo modernu organizaciju i volontere spremne da pomognu u svakoj krizi. Međutim, malo ko zna da je koren te solidarnosti u Kovinu dubok više od jednog veka i da su temelje ovoj instituciji postavile najznamenitije kovinske porodice, ali i hiljade običnih građana kroz decenije.
Gospodski koreni i zajedništvo
Tadašnji Kovin (Kevevára) pokazivao je svoje pravo, kosmopolitsko lice upravo kroz solidarnost. Arhivski zapisi iz septembra 1912. godine beleže dirljiv primer: u jeku prikupljanja pomoći za ranjenike, jevrejska zajednica u Kovinu priložila je značajnih 100 kruna, što je tada bila skoro polovina ukupno prikupljenog iznosa cele zajednice. Srbi, Mađari, Jevreji, Nemci, Rumuni i drugi – svi su pod istim crvenim znakom bili ujedinjeni u plemenitosti.
Sećanje na markice solidarnosti
Ova nit humanosti nije se prekidala ni u decenijama koje su usledile, a svaki od nas nosi neki svoj deo te priče. Sećam se kako smo, kao učenici osnovne škole polovinom sedamdesetih godina, učestvovali u velikim akcijama prikupljanja pomoći narodu Vijetnama. To je bilo vreme kada se humanost učila u školskim klupama. Svaki učenik koji bi dao prilog, onoliko koliko je imao, dobijao bi malu papirnu markicu Crvenog krsta, štampanu u veličini poštanske marke. Te markice smo s ponosom čuvali u drvenim pernicama ili lepili u knjižice kao potvrdu da smo i mi, mališani iz Kovina, deo nečeg velikog i važnog. Ta iskrena dečja empatija bila je prirodni nastavak onih gospodskih čajanki s početka veka.
Nasleđe koje traje
Danas, Crveni krst Kovin nastavlja tu tradiciju u novom vremenu. Od ratne bolnice iz 1915. godine, preko onih naših školskih markica iz sedamdesetih, pa sve do modernih akcija dobrovoljnog davanja krvi i rada Narodne kuhinje, suština je ostala ista.
Istorija nam potvrđuje: države su se menjale, granice su se pomerale, ali potreba Kovinca da pruži ruku onome ko je u nevolji ostala je konstanta. Na nama je da tu nit ne prekinemo, jer Crveni krst u našem gradu nije samo zgrada – to je kolektivno pamćenje na našu dobrotu.
