Prava su retkost ljudi koji gaje moralne vrednosti, koji veruju, koji su skromni, koji su humani. Jedan baš takav šeta među nama, naš je sugrađanin. Srđan Sefčik koristeći svoj talenat, kroz pero, preneo je na papir sve što mu leži na srcu i duši. „Uspon zmije“ naslov je njegove knjige, epske fantastike koju je prošle godine završio. Povod ovog intervjua je upravo ova knjiga o kojoj se jako malo zna.
Srđan je rođen, kako on kaže, jednog snežnog dana srećne ’90-te u Novom Sadu, ali je praktično ceo život proveo ovde, u Kovinu, ako se izuzmu četiri godine internatskog života.
Kovinske info: Završio si Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Kako su ti protekli studentski dani u internatu i da li si oduvek želeo da postaneš sveštenik?
Srđan Sefčik: – Bile su to četiri godine provedene u Beogradu, od koga sam, pored autobuskih linija, ponajviše izučio bolnice, budući da sam radio kao ambulanter u Bogosloviji, i da sam po klinikama vodio bolesne drugove. I evo me ponovo okruženog lekovima, u Hemofarmu. Kada sam upisivao bogosloviju, nije mi na pamet bilo da postanem sveštenik. Nikada to nisam želeo. Želeo sam da postanem veroučitelj, da prenosim znanje. Oduvek me je privlačio pedagoški rad. Želja me nije napuštala tokom tih internatskih godina. Nije me napuštala ni na fakultetu. Sve do prvog časa (dobro se sećam, bio je to šesti razred) u „Đurinoj“ školi u Kovinu, školi koju sam i sam završio. Odmah sam rekao sebi: „Ovo neće ići lako“. I nije išlo. Nakon godinu dana tu i dve godine u školi u Bavaništu, odlučio sam da napustim prosvetu. Osnovni razlog je što ne volim Sizifov posao. Kada nešto radim, očekujem da vidim rezultat odmah. Rezultat je stizao iz jednog potpuno neočekivanog pravca. U to vreme već sam počeo da pišem knjigu.
Kovinske info: Da li je za ljude iz tvoje bliže okoline bilo neočekivano kada si počeo da pišeš knjigu i da li si inspiraciju pronašao kod Tolkinovog „Gospodara prstenova“, pošto tvoja knjiga na prvi pogled ima nekih sličnosti, izmišljenih svetova i mapa koje se nalaze u tvojoj knjizi?
Srđan Sefčik: Dobro, nije bilo za sve neočekivano. Sećam se, bio sam tek školarac kada je moja stara tetka govorila: „Srđane, ti bi trebalo da postaneš pisac“. Ja sam, odista, lepo pisao literarne radove i mnogo sam voleo da čitam. Voleo sam pustolovne romane kao što je serijal „Pet prijatelja“ od Enid Blajton, vesterne Karla Maja, ili klasike Žila Verna. A realizam, osobito ruska, francuska i američka književnost došli su kasnije, sa fakultetskim danima. „Gospodara prstenova“ sam pročitao zato što sam odgledao film, i to širom otvorenih očiju, ali mi nije bio inspiracija. Danas bih pre, recimo, po ko zna koji put, odgledao Kjubrikov „Širom zatvorenih očiju“, ali za jedanaestogodišnjaka, Džeksonovo ostvarenje bilo je bljesak velikog platna, san ispričan na javi. Roman, ne baš. Da nije bilo filma, ne bih sebi mogao da predočim opisano. Možda ni danas. Ne napušta me utisak da je Tolkin odličan mirotvorac, a osrednji pisac. Mislim da ne bih otišao predaleko ako dodam, slab pripovedač. Jednom rečju volim ono što je rečeno, ali ne i kako, od stilskih tehnika do psihološkog prikaza likova. Ipak, on je utemeljitelj epske fantastike i koliko sam imao prilike da virnem, nisam čitao, druge pisce žanra, i dalje je neprevaziđen na svom polju.
Kovinske info: Zašto epska fantastika?
Srđan Sefčik: – „Uspon zmije“ je fantastika samo formalno, u svojoj školjci. Kada se prođe fasada, čovek se susreće sa živim likovima i mogućim događajima, susreće se sa realizmom. Čehov, Turgenjev, Mopasan, Skot Ficdžerald bili su pisci koje sam u to vreme čitao. Ne kažem da moje delo liči na njihovo, kažem da sam kod njih „pekao zanat“. Ukoliko bih morao da definišem knjigu i da odredim publiku, bila bi to drama, ali drama puna tenzija, sa snažnom primesom trilera, što godi poklonicima krimi žanra.
Kovinske info: Da li je Biblija imala uticaja na tebe kao pisca i na tvoju knjigu? Kako si isplanirao sve događaje u knjizi?
Sđan Sefčik: Otkrivenje je jedina knjiga Novog Zaveta koja govori isključivo o budućim događajima. To je čini jedinstvenom, ali u isto vreme srodnom proročkim knjigama u Starom Zavetu. Kao i starozavetni proročki spisi, ona je puna simbolike, nedorečenosti, nejasnoća. Stoga ne čudi što je do danas živa inspiracija umetnika, od srednjovekovnih minijaturista i vajara, do modernih holivudskih reditelja, pa na kraju krajeva i meni. Teško da je išta u knjizi isplanirano. Kada sam započeo, a to je bilo januara 2019. godine, Otkrivenje nije bilo na pomolu, Boris se nije nametnuo kao vodeći lik, a nije određen ni glavni negativac. Samo pisanje ličilo je na sumanuto zapisivanje slika i glasova koji su mi saletali um, povezivanje fragmenata u smislenu i strukturalno definisanu celinu. Jedva da je išta tu bilo planski, likovi su nailazili kad se njima prohte, događaji se ređali neumitnom brzinom, a snaga vizuelnog ostavljala malo prostora za manevre, koji su se ispoljili u izbrušenom stilu i dodavanju naizgled beznačajnih detalja. Istorijski potkovan čitalac neće prenebeći sličnosti meridijanskih zemalja sa srednjovekovnim političkim tvorevinama: Daltarine sa Mletačkom republikom, Sinezijsko carstvo sa Vizantijom, Krilske zemlje sa rusko-tatarskim kneževinama. Tu je bilo više spontanog nego planskog. Istorijski događaji prepliću mi se po svesti koliko udarne vesti čoveku koji se ne odvaja od ekrana – na dnevnom nivou. Ja delom živim prošlost. Dobar pisac uvek piše o onome što proživljava. Tako je Mopasan pisao o Bordelima, Turgenjev o lovu, Tolstoj o aristokratiji, Ficdžerald o visokom društvu. Stoga ne treba da iznenađuje to što je moja knjiga puna manastira, sveštenika, biblijskih imena i citata, predmeta crkvene umetnosti…To je svet koji poznajem, to je svet u kojem živim. Ako bih pisao ponovo, izrazio bih isti taj svet. Verovatno u nekom drugom obliku.
Kovinske info: Da li je Boris simbolično ime?
Srđan Sefčik: Boris nije simbolično ime, niti je bilo koje drugo ime kroz delo. Ona su dolazila spontano, izmene su bile retke. Ali sada, kada razmišljam o tome, ipak iznalazim simboliku. Moji junaci su borci. Svi odreda. Oni srljaju u nepoznato, ne bez straha i opreza, ali i dalje srljaju. Bez podrške, bez plana, neretko neopremljeni nepripremljeni na ono što ih čeka. Ideja dinamike, aktivnosti, borbe kao takve prisutna je u svakoj etapi priče, i odražava jedan životni princip i jednu filozofiju. Napad nije tek najbolja odbrana, niti je on to uvek. Napad je odraz naših najdubljih strujanja, odraz naših stremljenja koliko i naših bojazni. A kada se javi onaj koji obećava jednakost bez individualnosti i mir bez slobode, onda se bude naši najdublji strahovi. Strah ne samo od ishoda, već i od same reči. Reči obmane i laži, reči koja ubija poput otrova zmije. Antihrist jeste ta zmija; u romanu je opisan njegov uspon i njegov pad. Pozivam vas da se poistovetite sa likovima i da u njemu učestvujete.
Autor se zahvaljuje Jovani Stanišić, koja je lektorisala delo prateći ga od početka, poglavlje po poglavlje, i Nemanji Lotini, koji je izradio sajt i mape. Bez njih delo ne bi bilo dostupno čitaocima.
Knjiga je objavljena 2022. godine, i možete je pronaći na sajtu: www.usponzmije.com
M.Ljiljanić
Vrlo zanimljivo. Rado ću pročitati knjigu.