Pečalbari sa istoka u Srbiji. Poslodavci kažu isplativo samo na duži period

Prema podacima Nacionalne službe zapošljavanja u Srbiju je za polovinu ove godine došlo stranih radnika koliko za celu prošlu godinu. Prošle godine je NSZ izdala 35.000 radnih dozvola strancima, ove godine, kako prenose neki mediji toliko je izdato već do kraja juna. Stranci dolaze iz dalekih zemalja, preko agencija ili na lični poziv, odnosno preko onih koji su već tu i našli su posao. Naravnp, da ima i onih koji ovde otvaraju svoje firme, koji se nastanjuju, ali najveći je broj takozvanih „pečalbara“.

Filijale Nacionalne službe za zapošljavanje poslove izdavanja dozvola za rad obavljaju kao poverene poslove, rekla nam je Ivana Mučibabić, kada smo se obratili za nformacije o stranim radnicima u Kovinu. Kako se evidencija o izdatim dozvolama za rad vodi na nivou filijala to smo i mi od Pančeva dobili zbirne podatke:

„U vremenskom periodu od 01.01.2023. godine zaključno sa 03.11.2023. godine Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje Pančevo, primenjujući odredbe Zakona o zapošljavanju stranaca i Pravilnika o dozvolama za rad, ukupno je stranim državljanima izdala 521 dozvolu, od čega su 120 za žene,

Strani državljani su angažovani u različitim delatnostima, najviše u građevinskoj, uslužnoj i proizvodnoj delatnosti. Stranci koji otvaraju firme uglavnom otvaraju trgovinske radnje, agencije za konsalting usluge, zatim delatnosti iz IT sektora i slično.“

Nemamo tačan podatak o tome koliko ljudi iz dalekih zemalja je u Kovinu našlo zaposlenje. Taj podatak smo pokušali da pribavimo pojedinačno od onih koji ih angažuju. Do zakjljučenja teksta, nisu nam stigli odgovori.
Ljudi koji prevale hiljade kilometara, iz Indije, Turske, Indonezije, ovde zarađuju novac o kome sanjaju. U ovoj južnobanatskoj opštini oni su uglavnom fizička radna snaga na građevinama. Jedan građevinar u Kovinu nam je rekao da on jednako plaća i domaćeg i stranog radnika, oko hiljadu evra. Problem je što je našim ljudima to nedovoljno ili imaju neki drugi razlog, pa se ne zadržavaju kod poslodavca. Radnicima iz Indije i Turske je to dovoljno, da uz smeštaj mogu kući da pošalju dobar deo novca i prehrane porodicu, kažu oni kada ih upitate za razlog dolaska baš ovde na Balkan. Lakše se dobijaju papiri, dozvole za rad i manje je stresno od nekog angažovanja u zemljama zapadne Evrope.

U mnogim od tih zemalja već su otvorene agencije koje pozivaju radnike da im posreduju u dolasku u Srbiju. I preko tih agencija, njima poslodavac u Srbiji radi radnu dozvolu, koja ga košta oko 40 hiljada dinara, plaća mu put koji je opet tako oko 40 hiljada dinara i to se onda ponavlja na nekoliko meseci. Milojica Stojković vlasnik firme Mini-kop u Kovinu, rekao nam je da se dovođenje stranog radnika uopšte ne isplati, ali nemaju druge. Radnike ne mogu naći, nude posao osobama koje primaju socijalnu pomoć, a radno su sposobni, međutim, niko neće da rizikuje da izgubi „socijalu“ od 20 hiljada dinara. S druge strane, mnogi su otišli u zemlje Evropske unije gde su bauštelci mnogo bolje plaćeni. Srbiji i Kovinu ostaju radnici dalekog i srednjeg istoka. Stojković pokušava sada da za svoje radnike uradi vize na tri godine, kako bi bar s te strane imao sigurne radnike i manje troškove.

Što se samih radnika tiče, vrlo su zahvalni. Vredni, mirni i skromni. U smeštaju gde borave sami sebi uveče spreme hranu, imaju svoje male rituale, nekada prošetaju gradom, ali retko se sreću i mahom ljudi ni ne znaju da s njima zajedno u jednom malom gradu živi možda i stotinak stranaca. Tačan podatak nismo uspeli da dobijemo, jer NSZ to nema, a od poslodavaca za koje znamo da imaju strance, nismo dobili kompletne podatke. Nezvanično se priča da osim na građevini ima i radnika u proizvodnji pečuraka u Kovinu. Otuda, verovatno i onaj podatak NSZ da ima određeni procenat i žena koje se odlučuju na hiljade kilometara puta ne bi li za svoju porodicu zaradile hleb.

V. Živkov