Srđan Mali, fotografija Lunja

Kako je moguće da je 1996. godine, bez današnjeg sistema video-nadzora, bez današnje helikopterske flote, bez međunarodne pomoći i bez današnjeg institucionalnog sistema štabova, na požarištu svakodnevno bilo angažovano više od 650 ljudi — a da danas, uz tehnički višestruko napredniji sistem, požar traje nedeljama?

„Svi smo gasili, a nismo imali mobilne telefone, samo radio vezu„- svedoči nam jedan od meštana Deliblata koji se seća tog požara. Požara ima svake godine. Šuma se stalno pali, ali i brzo ugasi. Prethodno je 1973. godine zabeležen veliki požar, ali se kao jedan od većih uvek pominje taj iz 1996. godine.

Avgusta 1996. Deliblatska peščara pretrpela je, prema zvaničnim podacima JP „Vojvodinašume“, najveći požar u poslednjih 78 godina. Od 10. do 16. avgusta bilo je opožareno 3.815,40 hektara, od čega 2.235,01 hektar šume. Stručna literatura navodi da je u požaru izgorelo oko 3.000 hektara četinarske šume i travnatog pokrivača.

Ali broj hektara ne govori celu priču.

Prema stručnom radu „Uticaj požara na lovišta“, na njegovom gašenju je svakog dana u proseku učestvovalo više od 650 ljudi.

Među njima su bili vatrogasci, radnici „Srbijašuma“, specijalne jedinice MUP-a Srbije, pripadnici Vojske Jugoslavije i građani. Na raspolaganju je bila i teška mehanizacija, četiri aviona JAT-ove privredne avijacije i dva helikoptera.

To je važan podatak, jer pokazuje da se država 1996. godine protiv požara borila pre svega masovnom mobilizacijom ljudstva, uz tada raspoloživu tehniku.

Ne postoji, međutim, javno dostupna dokumentacija na osnovu koje bismo danas mogli precizno da navedemo koliko je bilo vatrogasaca, koliko vojnika, koliko policajaca i koliko radnika šumarstva svakog pojedinačnog dana, niti da rekonstrušemo kompletnu komandnu liniju štaba. Zato bi svako preciznije navođenje tih odnosa bilo nagađanje.

Ono što jeste dokumentovano jeste da su na istom požarištu radili različiti sistemi: vatrogasci, šumarstvo, policija, vojska i građani.

I svi su imali isti zadatak – zaustaviti vatru.

Vatra je ugrozila i omladinsko naselje Čardak. Stručni izvor navodi da je zbog opasnosti od širenja požara evakuisano  više od 600 ljudi. U to vreme Čardak je bio dom za izbegla i raseljena lica sa ratom zahvaćenih područja bivše SFRJ.

Tada nije postojala današnja mreža formalizovanih štabova za vanredne situacije. Današnji sistem je uspostavljen kasnije, Zakonom o vanrednim situacijama iz 2009. godine, a Sektor za vanredne situacije MUP-a nastao je objedinjavanjem različitih državnih funkcija u jedinstvenu službu.

Današnji zakon predviđa čitavu vertikalu štabova – republički, pokrajinski, okružni, gradski i opštinski – koji imaju funkciju koordinacije i rukovođenja u vanrednim situacijama. Republički štab može da naređuje angažovanje snaga i sredstava sa teritorija koje nisu ugrožene i da predlaže međunarodnu pomoć.

Drugim rečima, danas postoji formalno mnogo razvijeniji sistem komandovanja i koordinacije nego 1996. godine.

Šta se promenilo?

Godine 1996. država je imala radio-vezu, ljude, šumare, vatrogasce, vojsku, policiju, tešku mehanizaciju, četiri aviona i dva helikoptera.

Godine 2026. ima: video-nadzor, operativni centar, savremene vatrogasne jedinice, Kamov, Super Pumu, H145, Black Hawk helikoptere, tešku mehanizaciju, satelitsko praćenje, Iljušin-76, međunarodne vatrogasne timove i formalizovan sistem komandovanja.

I još jedna bitna stvar koja se stalno ponavlja, a naročito od ljudi koji su radili u šumskom gazdinstvu, sistem protivpožarnih proseka koji postoji od osamdesetih u poslednjih petnaestak godina vidno je zapostavljen. Na to su tokom akcija gašenja ukazivali sami vatrogasci, meštani i volonteri. Suženi proseci i rastinje koje se nadvilo nad obe strane peščanog puta idealna su kombinacija za prenošenje vatre. Kako nam je rekao naš sagovornik, i da nije bilo tako postojala bi opasnost da uz vetar koji duva, eksplozivne šišarke i varnice upaljenih iglica prelete protivpožarni presek. Uz neodržavanje posao im ej bio olakšan, a brzina širenja vatre neverovatna.

No, ima i nešto što nije imao požar 1996: požar koji se vraća na isto mesto više puta pre nego što postane veliki požar.

To je možda najvažniji deo cele priče. Nije problem bio u tome što sistem nije video prvi požar.

Video ga je.

Nije problem bio ni u tome što nije bilo ljudi.

Bilo ih je.

Nije problem bio ni u tome što nije bilo helikoptera.

Bilo ih je.

Problem je nastao kada su se istovremeno spojili vetar, temperatura, suva vegetacija, pesak, nepristupačan teren i višestruka aktivna žarišta.

Tada je i savremeni sistem počeo da troši svoje rezerve.

Šta smo naučili?

Poređenje sa 1996. zato ne bi smelo da se završi zaključkom da su „nekada ljudi znali da ugase požar, a danas ne znaju“.

To bi bilo previše jednostavno.

Ali ni suprotna tvrdnja — da je današnji sistem automatski bolji zato što ima više tehnike — nije dovoljna.

Jer se sistem zaštite od požara ne meri brojem kamera, helikoptera, vozila i tona izbačene vode.

Meri se vremenom od pojave dima do reakcije, vremenom od reakcije do lokalizacije i vremenom od lokalizacije do konačnog gašenja.

A ovogodišnja hronologija pokazuje nešto veoma zanimljivo.

Prvi požar je otkriven i lokalizovan za nekoliko sati.

Ali se žarište vratilo.

Ponovo je lokalizovano.

Pa se vratilo još jednom.

I kada je 5. avgusta vetar promenio odnos snaga, više nije bilo dovoljno samo brzo stići do požara, daje nam analizu sagovornik koji poznaje Deliblatsku peščaru i njene požare.

Trebalo ga je strateški zatvoriti sa svih strana

Tu počinje prava analiza sistema.

Koliko ljudi je potrebno da se drži linija odbrane?

Koliko smena?

Koliko vozila mora biti u rezervi?

Koliko vode je potrebno?

Koliko kilometara proseka treba otvoriti?

Koliko letelica može istovremeno da dejstvuje?

Koliko brzo se mogu dovesti dodatne snage?

I najvažnije: da li su postojeći planovi zaštite Deliblatske peščare pravljeni za požar kakav je bio 1996. — ili za požar kakav je 2026. godine postao moguć?

Jer priroda požara se promenila. Klimatski uslovi su drugačiji. Vegetacija je drugačija. Brzina širenja požara može biti drugačija.

A površina koju treba braniti ostaje ogromna.

Trideset godina kasnije

Godine 1996. Peščara je gorela sedam dana i izgubila više od 3.800 hektara prema zvaničnom bilansu. Na požarištu je svakodnevno bilo više od 650 ljudi.

Trideset godina kasnije požar traje više od mesec dana. Na gašenju učestvuje  do 400 ljudi, sada već manje, po podacima Štaba.

Danas u Peščari zajedno rade srpski vatrogasci, šumari, dobrovoljci, vojska, međunarodni vatrogasci, helikopteri iz više zemalja i protivpožarni avion koji u jednom naletu može da izbaci više desetina hiljada litara vode.

Možda je  najpošteniji zaključak manje politički, a više profesionalan

Trideset godina tehnološkog napretka nije ukinulo potrebu za ljudima. Samo je promenilo način na koji se ljudi bore sa vatrom.

Godine 1996. čovek je bio oko požara sa radio-stanicom i lopatom.

Godine 2026. čovek je i dalje tamo — ali iza njega sada stoje kamera, operativni centar, buldožer, helikopter, satelit, avion i međunarodni tim.

Ako je sve to danas na raspolaganju, javnost ima pravo da zna ne samo koliko je tehnike bilo angažovano, već i kako je njome upravljano, koliko je ljudi svakog dana bilo na liniji vatre, kako su raspoređivane smene i zašto požar, uprkos svemu, još nije završen.

Jer pitanje posle ovog požara neće biti samo:

koliko je izgorelo?

Biće i:

šta smo za trideset godina naučili o tome kako se gasi Deliblatska peščara?

Od Šumskog gazdinstva Bela Crkva do „Vojvodinašuma“: 78 godina upravljanja Deliblatskom peščarom

Deliblatska peščara je za 78 godina promenila više organizacionih sistema nego što je promenila svoj pejzaž. Menjale su se države, zakoni i institucije, ali je pitanje upravljanja šumom i njenom zaštitom ostajalo isto: ko je odgovoran kada Peščara gori?

Posle reorganizacije šumarstva 1948. godine, upravljanje šumama postepeno se prebacuje na regionalna šumska gazdinstva. Od 1951. godine Deliblatskim peskom gazduje Šumsko gazdinstvo Bela Crkva, kroz šumsku upravu u Deliblatu. U tom periodu intenziviraju se pošumljavanje i plansko gazdovanje prostorom.

Sedamdesetih i osamdesetih godina požari postaju predmet sistematskog stručnog proučavanja, a 1986. godine objavljen je i stručni rad o podizanju protivpožarnih pojaseva na Deliblatskom pesku. Dakle, protivpožarna infrastruktura nije nastala tek nakon katastrofalnog požara 1996. godine.

Velika reorganizacija dolazi 1991. godine, kada Deliblatska peščara ulazi u sistem JP „Srbijašume“, odnosno u sastav Šumskog gazdinstva „Banat“ Pančevo.

Upravo će taj sistem dočekati veliki požar 1996. godine. Na požarištu je svakodnevno bilo angažovano više od 650 ljudi, uz vatrogasce, šumare, vojsku, policiju i građane, kao i avione i helikoptere.

Godine 2002. nastaju „Vojvodinašume“, a ŠG „Banat“ postaje njihova organizaciona jedinica. Ta struktura postoji i danas.

Od tada se sistem dodatno tehnološki razvija: postavljaju se osmatračnice i video-nadzor, unapređuje protivpožarna infrastruktura, a 2018. Deliblatska peščara se organizaciono deli na šest gazdinskih jedinica.

Ali postoji jedna važna razlika u odnosu na 1996. godinu.

„Vojvodinašume“ danas nisu komandna struktura za gašenje velikog požara. Kada je ovogodišnji požar 5. avgusta prerastao u veliku intervenciju, rukovođenje gašenjem preuzeo je MUP, odnosno Sektor za vanredne situacije. „Vojvodinašume“ obezbeđuju svoje ljude, vozila, mehanizaciju i stručno znanje o terenu.

Tako je za gotovo osam decenija nastala složena institucionalna linija:

Šumsko gazdinstvo Bela Crkva → ŠG „Banat“ u sistemu „Srbijašuma“ → ŠG „Banat“ u sistemu „Vojvodinašuma“, dok je odgovornost za rukovođenje velikim intervencijama danas na MUP-u.

A između tih promena ostala je ista Peščara — prostor koji se pošumljava više od jednog veka, koji je preživeo velike požare i koji danas ponovo postavlja pitanje: da li su se zajedno sa institucijama dovoljno brzo menjali i sistemi njegove zaštite?

(Korišćeni AI alti)

V.Živkov

Izvbor: https://www.researchgate.net/publication/319901998_EKONOMSKO-EKOLOSKI_ASPEKTI_EKSPLOATACIJE_I_GAZDOVANJE_ZASTICENIM_PRIRODNIM_DOBRIMA