Piše: prof. Dejan Kreculj
U vremenima kada se identitet jedne zajednice merio nevidljivim, ali strogim aršinima kućnog vaspitanja, u poslove svake prave kovinske domaćice spadala je i jedna posebna, gotovo obredna dužnost – „čišćenje sokaka“. Svako jutro, nakon što bi se namirila stoka, završio fruštuk i obavilo obavezno luftiranje soba i kreveta, na red je dolazilo uređenje prostora ispred kuće. Čistilo se isključivo domaćim metlama, onim za koje se namenski gajilo u dnu bašte i pažljivo vezivalo, a ne „švapskim“ metlama od sirka sa drvenom drškom kakve danas kupujemo. Proći tom domaćom metlom preko flastera od cigala ispred kuće – jer beton je došao tek znatno kasnije – bilo je pitanje časti. Čak i da je sokak bio savršeno čist, moralo se proći; u suprotnom, to bi bila neoprostiva bruka za domaćicu i samu kuću.
No, to jutarnje čišćenje imalo je i svoju duboku društvenu funkciju. Bila je to prva dnevna prilika da se susretnu prolaznici, najčešće druge domaćice, i da se preko metle razmeni po koja sveža novost iz varoši. Iz tog vremena, kada je čistoća sopstvenog praga bila ogledalo čitave porodice, verovatno je i potekao onaj duboki izraz da svako najpre treba da „počisti pred svojom kućom“ pre nego što počne da govori o tuđoj. Kada su cigle zamenjene betonom, a ljudi počeli da se sele u zgrade, ova tradicija se polako ugasila. Čišćenje pred zajedničkim ulazom postalo je bezlična komunalna radnja koju obavlja neko drugi, a sa njom je nestao i taj dragoceni jutarnji komšijski dijalog.
Letnji dani u starom Kovinu imali su drugačiji ritam. Kada bi se posvršavali svi teški poslovi u polju i oko kuće, predvečerje je donosilo miris odmora. Sedelo se ispred kuća na banku, drvenoj klupi koja je bila naš jedini „prozor u svet“ – bez društvenih mreža, telefona i rijalitija. Razgovaralo se tiho, oči u oči.
Dok su žene sedele na klupama pred kućom, u paorskim delovima varoši postojao je jedan specifično muški ritual. Bez kafana i sedenja, domaćini bi nakon večere odlazili na takozvani sabor. Saborisalo se stojeći, obično na uglovima većih ulica. Tu su se okupljali ozbiljni ljudi da pretresu najvažnije teme: od poljoprivrednih radova, cene žita, pa do opštinskih vesti, ali je bilo i šale i priče o svemu što čini život.
Ipak, jedno mesto u Kovinu je imalo status neprekidne muške debate – klupa ispred starog vatrogasnog doma. Tamo se uvek dežuralo, ali se pre svega razgovaralo. Skoro da nije bilo dana koji bi mogao da prođe bez redovnih posetilaca i hroničara tog ugla, poput čika Save od Marićevih. Oni su ostali ovekovečeni na onoj, slobodno možemo reći, već legendarnoj fotografiji vatrogasnog doma. Danas nema više ni te klupe, ni tog doma, a ni autobuske stanice koja je kasnije izgrađena na njegovom mestu pa i sama izmeštena.
Ove krpice sećanja nisu samo žal za prohujalim vremenima. One su podsetnik na to kako smo od zajednice koja je saborisala na ćoškovima i razgovarala na klupi pred kućom stigli do izolovanih pojedinaca čak i kada su pored nas. Možda je vreme da ponovo, makar u mislima, uzmemo onu domaću metlu i počistimo prostor ispred sopstvenih vrata.
Podkast https://tinyurl.com/ya56uzf6
