Piše Olgica Marinković
Mog prvog estonskog leta, sada već čitavu deceniju unazad, pročitala sam vest i upozorenje kako je napolju „neizdrživo vruće“. Termometar je pokazivao 24 stepena.
Na Balkanu je to temperatura pri kojoj mi je baba govorila „obuci džemper”. U Estoniji je to već ozbiljan meteorološki događaj.
Istina, estonsko leto nije baš ono što zamišljamo kada čujemo reč leto. Kada se odbiju dani koje pojedu kiša, vetar sa Baltika i iznenadni naleti svežine koji stignu niotkuda, pravo leto traje možda tri ili četiri nedelje. Ostalo je više neka klimatska lutrija u kojoj nikad niste sigurni da li ćete popodne provesti na plaži ili tražeći jaknu.
A onda se desi čudo.
Sunce zasija, nebo postane plavo, temperatura skoči na 23 ili 24 stepena i cela zemlja kolektivno odluči da je stiglo leto. Kancelarije se prazne, roletne zatamnjuju poglede i održavaju hlad stanova, a Estonci odlaze na obalu Baltika i satima sede u vodi u pokušaju nekakvog rashlađivanja.
Nekoliko puta tokom sezone temperatura dostigne i 27 ili 28 stepeni. Tada nastupa ono što bi se u lokalnim vestima moglo opisati kao vanredno stanje, a na Balkanu kao „prijatan letnji dan“.
Ne treba im se, međutim, smejati. Sunce na severu ima neku svoju geometriju po kojoj sija pod pravim uglom. I aritmetiku po kojoj su dani beskrajno dugi, svetlost traje skoro do ponoći, a organizam kao da zaboravi da je vreme za odmor. Tih estonskih 24 stepena pod neprekidnim suncem zaista umeju da budu iscrpljujući. Dovoljan razlog za nedavno otvaranje prvih rashladnih centara.
Da, dobro ste pročitali.
Pilot-projektom uvedeni su klimatizovani prostori namenjeni građanima kada temperatura pređe 24 stepena. Tamo možete da radite online, odmarate se ili meditirate dok napolju besni estonski „toplotni talas“ koji, po mišljenju struke, sasvim sigurno izaziva toplotni udar.
A more? Ni Baltik više nije ono bezbrižno utočište kakvo je nekad bilo. Zbog problema sa zagađenjem vode, prošle godine, na više dovitljivih načina, pokušano je da se deo kupača odvrati od masovnog rashlađivanja u moru. Pokušano je, naglašavam. Uspeh je bio ograničen i obeležen gužvama na klinikama zbog trovanja, kožnih bolesti i drugih vrsta „zabave”.
Ipak, ništa ne definiše severno leto kao bele noći koje sve povežu u jednu severnjačku razglednicu.
To nije pojava koju možete sasvim razumeti dok je ne doživite. Pogledate na sat – jedanaest uveče. Napolju svetlo. Pogledate ponovo – ponoć. I dalje svetlo. Organizam stranca je zbunjen i traži spas u dugim šetnjama i fascinantnim zalascima sunca.
U tim trenucima shvatite zašto Estonci toliko vole svoje kratko leto. Nije ono savršeno. Često je mokro, vetrovito i nepredvidivo. Ponekad više liči na produženo proleće nego na leto.
Ali kada se pojavi, cela zemlja ga slavi kao praznik.
I dok se na Balkanu leto meri stepenima, u Estoniji se meri sunčanim danima.
I možda je baš zato čarobno. Jer ono što traje kratko, ljudi mnogo više cene. A ovde se svaki sunčani dan troši pažljivo, kao da je poslednji.
Do sledeće kiše. Koja je, realno, već na putu.
| Čitamo zajedno odlomke iz knjige naše sugrađanke i književnice Olgice Marinković. Njena knjiga „Jelena“ predstavljena je i u Kovinu, a mi u ovom kutku našeg lista prolazimo kroz izbor njenih tekstova iz knjige Lice od leda, inspirisane Estonijom gde sada živi. Ali, ekskluzivno prolazimo i kroz neke neobjavljene delove. Svi koji žele da kupe neku od njenih knjiga, a osim navadenih tu su još i Evine sveske; Pogled iza vrata bez kvake…, sa potpisom autorke, mogu to da učine putem whatsapp naloga na broj: +381 63 77 07 956 |
