Piše profesor Dejan Kreculj
Postoje u godini oni dani koji u Kovinu dobijaju poseban, prošireni ritam. To su dani uskršnje radosti koji se, prateći različite kalendare, nekada tiho nadovezuju jedan na drugi, a nekada se sretnu u istom trenu. U našoj varoši taj praznični dah nikada nije bio vreme podele, već vreme produžene nade koja se preliva iz jedne ulice u drugu, spajajući komšije u neprekinutom slavlju života.
Gledajući stare fotografije iz porodičnog albuma, oživljavaju slike jednog Kovina koji je te razlike živeo prirodno i gospodski. Otac mi je pričao o dedinoj radnji u tim danima – mestu koje je ličilo na malu berzu običaja. Znalo se kada kome zatreba više vanile, cimeta ili šećera, i to znanje nije bilo samo trgovačko, već ljudsko: uvažavanje tuđeg praznika kao sopstvenog.
Sećam se, međutim, i vremena kada se o tim danima javno ćutalo. Bile su to decenije u kojima se praznični sjaj sklanjao iza navučenih firangi i zatvorenih kapija. U jednom nedavnom razgovoru, prijateljica mi je poverila uspomenu iz tog doba. Njena ćerka vraćala se iz škole tužna, gledajući drugu decu kako donose obojena jaja, dok ona svoja nije imala. Majka joj je objašnjavala da se ne sme, da su i ona i otac u državnoj službi i da se to mora razumeti. Ipak, majčinsko srce nije moglo da pristane na tu zabranu: jaja bi bila ofarbana krišom, samo da dete oseti radost – uz tihu opomenu da se ta radost ne sme pokazivati van kuće.
Ta tiha upornost naših starih da sačuvaju plamen običaja, čak i kada je morao da gori sakriven, dala je današnjim praznicima posebnu dubinu. U tim danima Kovin pulsira u ritmovima koji se na kraju uvek sliju u jedan. Dok zvona sa jednog tornja oglašavaju pobedu života, u drugim domovima pripreme mirišu na novi početak. Farbanim jajima i prazničnim trpezama tada se brišu granice dvorišta – postaju dar koji se podrazumeva, znak da je radost potpuna tek kada se podeli.
Posebnu lepotu tim danima daje i preplitanje jezika. Na pijaci, u prolazu, na uglu ulice, čestitke se smenjuju prirodno – na mađarskom, rumunskom, srpskom. Naši sugrađani Rumuni, sa svojim melosom i dubokom tradicijom, unose u tu zajedničku radost posebnu boju, čineći praznik slojevitijim i potpunijim. Kao da svaka izgovorena reč, na kom god jeziku bila, nosi istu poruku: radost se ne prevodi, ona se prepoznaje.
Deca su, kao i uvek, bila najpouzdaniji mostovi među tim svetovima. Njima nije bilo važno ko po kom kalendaru slavi – znala su samo da će se jaja kucati dokle god ima otvorenih kapija i da svaka kuća u komšiluku miriše na isto: na dom, na sigurnost i na ono banatsko „dobro jutro“ koje se razume čim se izgovori.
Danas, tišina i zvona koja se smenjuju u ovim danima podsećaju nas da nismo samo nemi posmatrači prolaznosti. To je prostor u kojem učimo da uvažavamo tuđu radost kao dragoceni deo sopstvenog života. U Kovinu se zvona različitih tornjeva ne nadglasavaju; ona se dopunjuju u jedinstvenu melodiju mira koja se razliva ravnicom.
I možda je baš u toj smeni tišine i zvona sačuvano ono najvrednije. Jer tišina nas uči da slušamo, a zvona nas podsećaju da nismo sami. Dokle se u ovoj varoši, makar i na trenutak, susreću različiti kalendari, različiti jezici i različiti običaji – i prepoznaju se kao deo iste radosti – ovi praznici neće biti samo uspomena, biće živa potvrda da zajedništvo nije dato, nego se iznova stvara iz godine u godinu, iz zvona u tišinu – i iz tišine nazad u život.
Podkast https://youtu.be/6H9OLDXqQeY
