Kad će „Đurići“ da se vrate? Kad prođe oktobar i tenderi se završe, znaće se bliže

Deca stoje napolju i čekaju autobus, dopratili su ih roditelji. Učiteljice se pakuju za put i još jedan radni dan u Skorenovcu sa razredima od drugog do četvrtog. Stigle su neke knjige, testovi, to se nosi u naručju. Gajbice i kese sa užinom, sve to ide u autobus i tako sada već mesec ipo dana od početka školske godine. Na nastavu po podne. Jedno odeljenje prvaka je u školi „Zmaj“; jedno je u Domu kulture, a oni koji moraju u produženi boravak idu u Ustanovu za sport.

Stariji razredi od dva sata po podne na nastavi su u Srednjoj poljoprivrednoj školi „Vasa Pelagić“. Daleko na kraju grada, između njiva i praznog placa nekadašnje Sloge. Autobus dolazi po njih ali ima i onih koji idu biciklima. Još je lepo vreme. Ima, ali izlete oni na put, mladi, nepromišljeni, a sumrak pada sve ranije. Nastavnici dežuraju, samo ko će skupiti živu kad se prospe iz termometra? I tako mesec ipo dana. I još će. Uskoro će mrak pasti već u pet.

Uveče oko osam nisu više nizašta, no mora se raditi domaći, dok ima roditeljske kontrole. Ujutru se spava do kasno, ustaje ležerno i telo je zbunjeno jer ne shvata u kom to dobu dana treba da ima najviše energije?

To je sudbina učenika „Đurine“ škole jer im je zgrada malo od starosti, a više od nebrige, počela da se predaje vremenu.

Nedavno je na HRT TV bila priča o đacima u jednom selu koji već šest godina idu u vatrogasni dom na nastavu, Školu im renoviraju i nikako da je završe. Kako se niko ovde toga nije setio?

Neće valjda šest godina? Pomisli svako ko to čuje.

Neće, nadamo se.

Ušli smo danas u zgradu da iznutra vidimo šta se dešava? Jedno veliko gradilišto. Skinuta je lamperija gde god je bila, a iza nje izvirile su pukotine u stubovima, dugačke brazde niz zidove od sleganja tla i niz drugih grešaka koje se daju popraviti. Malo maltera, malo savremenog građevinskog materijala i to se krpi. Opštinska uprava odvojila je preko 30 miliona dinara da se zgrada okreči i da se uredi dvorište. Školi je Pokrajina dala oko 18 miliona za tavanice na spratu.

Napolju se kišna kanalizacija skupljala i slivala u zidove. Parterno uređenje dvorišta skoro je gotovo. Bar nešto.

„To je moralo da se uradi“- kaže direktorka Jelena Divnić.

Mora sve da se uradi, jasno je i nestručnom licu. Evo, recimo, učionice su već okrečene na spratu.

Na spratu za koji još nije ni završena javna nabavka za najvažnije radove: onaj karatavan i rupe kroz koje se sliva voda na plafone. Plafoni još izraženije flekavi u odnosu na sada svežu boju zidova.

„Zašto krečite zidove, a tek treba da se gule plafoni i sanira taj deo?“

„Tako nam je rečeno!“ -kažu ljudi. Kod kuće nikad ne bi prvo krečili zidove dok se plafon ne okreči, ali kad je tako rekao šef?! I kod kuće daješ svoje pare.

I direktorka je iznenađena, Za sutra je zakazala sastanak sa opštinskom upravom i nadzornim organom, da se ovo razjasni. Ona tek čeka da joj se završi konkurs. Trebalo je do 13. ovog meseca. Neko ko se na njega prijavio tražio je dopunu podataka i na taj način produžio za još deset dana rok. Tek se 24. oktobra zatvara. Tad se može videti ko je konkurisao, ima li papire, dokumenta i sve što treba. U prvom navratu ponuđač nije imao. Konkurs je poništen, sve odloženo i evo stiže da se rešava na kraju oktobra.

Opština je svoj deo odradila, ona je angažovala izvođača koji je dao ponudu, radovi su počeli. Malo naopako, ali sad šta je tu je. Stiže informacija da je dogovoreno da se krene od prizemlja, ali ko još poštuje dogovore? Uvek se kreće od sprata! I od plafona (?) Ukoliko budu umazani i oštećeni zidovi kada se bude rušio plafon, opština neće platiti te radove, dobijamo svežu informaciju.

I ne treba! Ni nadzorni organ im nije tako rekao, ali došao je šef, a šef se sluša.

Ovakvi radovi obično se preduzimaju u vreme raspusta. Zašto nisu ranije, pisali smo gde je sve zapelo. Ono što je fascinanto jesu lica tih prosvetnih radnika, mahom učiteljice. Vuku naramke knjiga i radnih listova, tegle kese, a osmeh na licu. Strpljivi, nema besa, jer treba ući u učionicu pred decu koja imaju stotine pitanja. Oni imaju pravo na bezbedne uslove školovanja, za njih je ovo avantura. Sve dok umorni ne dođu kući, na kratko vide roditelje, pa u krevet i opet tako u novi dan i novi mesec.

Teško je reći može li se završiti do kraja polugodišta. Sve zavisi od toga ko se javio na tender i hoće li imati dokumentaciju.

Ako ne, kreće novi krug neizvesnosti i odlaganja.

Nadamo se neće.

Zbog sve te dece i njihovih porodica i nastavnika sa osmehom i strpljenjem.

Treba spremati takmičenja, osmake za prijemni, dopunske, dodatne, priredbe…

Ipak je to škola „Đura Jakšić“, od nje se očekuje!

V.Ž.