Piše i seća se Dejan Kreculj
Hroničari, a nažalost i sve malobrojniji stari Kovinci, znaju da je polukružna uzvisina iznad Crne bare i bare Crvenke jedno od mesta gde se vinova loza uzgajala od davnina. Naš grad baštini veoma dugu vinogradarsku tradiciju.
Na jugu Banata, kao i u mnogim drugim krajevima, vinova loza se uzgaja hiljadama godina. Najstariji arheološki dokazi o njenom uzgoju potiču još iz praistorije, a pronađeni neolitski artefakti ukazuju na mogućnost da je gajena i na ovom prostoru.
U antičko doba na teritoriji današnjeg Banata postojali su vinogradi, a veruje se da su Rimljani doneli prve sorte vinove loze. Tokom srednjeg veka vinogradarstvo je nastavilo da se razvija, a u XVIII i XIX veku, nakon što je Banat postao deo Austrougarske monarhije, doživelo je značajan procvat. Tada su se u sklopu velike kolonizacije u Banat doselili mnogi Nemci, Sasi poreklom iz Saksonije, Česi, Slovaci i Italijani, koji su doneli nove sorte i unapredili tehnologiju proizvodnje vina.
Nedaleki Vršac, čiji se breg za vedrih dana vidi sa Crvenke, dugo je bio poznat po kvalitetnim vinima, posebno po Banatskom rizlingu, simbolu grada i regije. Osim njega, ovde su zastupljeni i Italijanski i Rajnski rizling, Beli burgundac, Muskat otonel, Smederevka i autohtona Kreaca, bez koje se ne može zamisliti vinograd Banata.
Polovinom februara obeležavaju se dva praznika istog dana – pravoslavni vernici slave Svetog Trifuna, dok rimokatolici slave Svetog Valentina. U našem multinacionalnom i multikonfesionalnom gradu oduvek se radujemo svakom prazniku, svakoj prilici da slavimo ljubav i dobrotu. Sveti Trifun je praznik vinogradara i vinara, kada se tradicionalno zarežu dve do tri grančice loze i preliju vinom, uz molitvu za rodnu godinu. Zbog promenjenih klimatskih uslova, postalo je uobičajeno da se u to vreme započnu i prvi radovi u vinogradu.
„Vinograd traži slugu, a vino gospodara“, kaže narodna mudrost. Danas se vinova loza u ovom kraju uzgaja gotovo simbolično, jer je sve manje onih koji su spremni da se posvete proizvodnji i negovanju domaćeg vina, potisnutog agresivnim marketingom velikih pivarskih kompanija.
U mojoj porodici, s obe strane, svi su imali vinograde. Deda po ocu, imućni trgovac, imao je vinograd u Mramorku, dok je pradeda po majci gajio lozu u deliblatskim Vrelima. Deda po majci posedovao je vinograd na ulazu u Gaj, kod „Maksimovića brega“, gde sam još kao osnovac počeo da upoznajem tajne vinogradarstva – tu sam prvi put rezao lozu i prskao bordovskom čorbom, jedinom zaštitom koju je deda pravio od plavog kamena i gašenog kreča.
Polovinom osamdesetih godina kupili smo pola lanca zapuštenog vinograda na padini okrenutoj ka Crnoj bari. Otac i ja zasadili smo simboličnih 365 čokota. Posebno je zanimljivo da je uspeo da nabavi davno zaboravljenu i u poratnim vremenima zabranjivanu sortu Otela. Njegovi učenici ga pamte po neposrednom i prijateljskom odnosu – što sam od njega naučio i prenosio kroz četiri decenije rada. Jednom prilikom, kada je spomenuo da sadi vinograd, učenik iz Deliblata mu je s radošću obećao da će doneti grančice Otela, jer je to direktnorodni hibrid, čim deda bude orezivao vinograd. Nedugo zatim, zaista ih je doneo.
Danas, dok radim u severnom delu vinograda i naiđem na tih nekoliko čokota, setno se prisećam tog vremena i nečijeg dede kojeg odavno nema, ali loza i dalje raste. I ovog Svetog Trifuna obišao sam vinograd i sa zadovoljstvom se uverio da je u odličnoj kondiciji – eto, malih stvari koje čine život lepšim.
