Studentske šetnje, bicikliranje, trčanje, protesti, blokade, traju već šest meseci i sve se to rpati iz njihovih objava, ali retko kad imamo priliku da zavirimo u njihova iskustva. Ovo je nastavak prvog dela priče iz ličnog iskustva naših studenata, koje je zabeležila njihova koleginica.
Dugo očekivana i planirana šetnja od Kovina do Beograda, sa studentima koji su krenuli iz Niša, realizovana je 13.marta 2025. Povod za nju bio je protest u Beogradu 15.marta.
Milica N.
Kako si se odlučila za šetnju od Kovina do Beograda?
– Želela sam da napravim neki veći korak u blokadama od sastajanja u gradu ili odlazaka do faksa. Drugačije je kada se dovezeš kolima na protest i kada aktivno učestvuješ u pešačenju i tom kontaktu sa ljudima dok ideš ciljano na protest. Na nagovor drugarice sam se odlučila da krenemo.
Kakva je atmosfera bila na dočeku niških studenata u Kovinu?
-Fenomenalna. Atmosfera je bila veoma srdačna i vesela. Svi smo bili uzbuđeni i jedva smo čekali da naiđu Nišlije. Dočekali smo ih sasvim skromno, ali bilo je svega. Pred njihov dolazak otišli smo da ih dočekamo na ulaz u grad nas nekoliko studenata. Posle njihove pauze u Kovinu na tribinama krenuli smo sa njima.
Kovinci su nas ispratili sve do izlaza iz grada.
Kakva je atmosfera bila tokom pešačenja sa svim studentima?
-Sa Nišlijama je uvek veselo. Pevali smo često, šalili se, delili sve što smo imali jedni sa drugima. Družili smo se na svakoj pauzi, bilo je prijatno u njihovoj blizini. Podižu raspoloženje.
Kakav je bio doček u Pančevu?
-U Pančevu je bilo neverovatno lepo i emotivno. Već na samom ulasku u centar grada je bilo dosta ljudi na ulicama koji su nam delili hranu i piće. Što smo bili bliže centru zaticali smo sve veći broj građana na ulici. To nam je davalo snagu da nastavimo dalje i stignemo do konačnog cilja. Dočekali su veliki broj studenata koji su se vrlo brzo pogubili među ogromnom masom ljudi. Doček uz vatromet nam je ulepšao to kišno veče.
Ja sam lično bila na samom kraju kolone i nisam uspela da vidim kako je to tačno izgledalo prilikom dolaska u centar. Emocije su mi bile pomešane. Bila sam nervozna što smo toliko zaostajali i nismo bili bliže početku kolone, čime smo sigurno propustili čar tih prvih reakcija ljudi kada smo stigli i ko zna čega još… Istovremeno sam bila i srećna što smo konačno stigli jer sam bila premorena i samo sam čekala da odemo da se konačno odmorimo, ali i konačno sam imala osećaj olakšanja jer smo stigli u Pančevo i što smo uspeli da se ponovo sastavimo, jer smo svi mi studenti iz Kovina bili malo podeljeni po masi. I na kraju kada su došli svi oni ljudi tad je bilo baš emotivno. Ljubav se osećala u vazduhu… divno sam se osećala.
Kako je izgledao doček u Beogradu?
Emotivno sa dosta vatrometa, i bilo je mnogo više ljudi nego u Pančevu. Po podu je bio posut crveni tepih i na više mesta pravili smo “juriše” koji su bili veličanstveni. Adrenalin nas je pucao dok smo trčali i bacali pet ljudima koji su nas posmatrali sa srećom i suzama u očima. Mi smo bili jako umorni od hodanja, dva dana po celi dan samo hodamo, ali u tim jurišima pod naletom adrenalina mislim da nismo bili svesni ni svojih nogu ni snage u njima.
Kakve poteškoće si imala?
– Imala sam žuljeve koji su se napravili već u Bavaništu i postajala sam sve nervoznija od umora. Mi Kovinci smo bili dosta raštrkani po koloni i onda nam je trebalo dosta vremena da se nađemo u Pančevu kako bi otišli zajedno do smeštaja. U Beogradu nas je neka baka gađala korama od banane…ali sve ovo su sitne neprijatnost. Bolovi i umor me nisu sprečili da nastavim i nisam ni pomišljala na odustajanje
Da li si u nekom momentu razmišljala o odustajanju?
-Ne, nisam ni pomišljala da odustanem.
Kako je izgledao doček u Beogradu?
-U Beogradu slično kao i u Pančevu samo mnogo emotivnije i mnogo više ljudi. Dočekao nas je crveni tepih uz srca posvuda, mnogi su plakali, pištali, vikali, bubnjevi su podizali euforiju… Učestvovali smo u jurišima kojih je bilo 2-3 u blizini Slavije i na samoj Slaviji i bacali ljudima ‘kosku’ , doživljavali su nas kao heroje, a mi smo se baš tako i osećali zahvaljujući njima i njihovoj podršci i brojnosti.
Šta ti je ostavilo najveći utisak?
Dočeci, i pod tim ne mislim samo na glavne dočeke u Beogradu, Pančevu i Bavaništu već mislim i na usputne prolaznike koji su nas čekali da prođemo tuda kako bi nam dali neki znak pažnje. Na dočeku u Pančevu do smeštaja nas je vozila porodica…ta deca gledala su nas takođe kao da smo heroji. Devojčica je non stop brinula oko toga da li smo gladni i da li nam je hladno dok smo čekali auto i sutradan je došla da nas isprati. Srbija ima divnu i prelepo vaspitanu decu i predivne ljude. Nema ko nam nije prišao u tih 15 minuta dok smo čekali auto da nas pita da li je sve u redu i da li imamo smeštaj.
Milica K.
Kako si se odlučila da kreneš na pešačenje?
Bila mi je fantastična ideja da se krene na pešačenje iz rodnog mesta za veliki protest u Beogradu. Kada su niški studenti najavili da idu preko Kovina nisam dugo donosila odluku. Poželela sam da budem deo svega toga i da doprinesem ostvarivanju cilja. Moje društvo je takođe išlo u šetnju i to mi je bio dodatan podsticaj.
Da li si nekad pešačila tako dugačku rutu i kako si se snašla?
Učestvovala sam u jednodnevnim planinarenjima, ali nikad se ne zna kako će telo da ti se ponaša kada u danu pređeš rastojanje od preko 30 kilometara a sutra treba da prepešačiš još toliko. Pozitivno sam iznenađena koliko sam dobro izdržala celu šetnju uprkos bolovima. Posledica jesu bile upale i bolovi, ali naspram celog ovog iskustva je to smešan bol.
Šta te je inspirisalo u teškim situacijama da nastaviš dalje?
Pozitivna energija studenata posle nekoliko dana pešačenja je nešto što me je držalo tokom šetnje i bodrilo me da ne odustanem. Energični, sve vreme pevaju kao da su tog dana krenuli. Mnogo sam bila srećna što smo kao malo mesto izašli u tako velikom broju sa svim potrebnim namirnicama da ih dočekamo i ispratimo. Do izlaza iz Kovina ljudi su nas po ulicama pozdravljali i ispraćali.
Kako je izgledala šetnja do Pančeva?
U Bavaništu nam je bila prva veća pauza gde smo polako krenuli da osećamo kilometre. Pridružili su nam se i poljoprvrednici na traktorima koji su nas pratili sve vreme.
Ispred ulaza u Pančevo nas je uhvatila kiša i dosta smo kasnili.
U centru sa leve i desne strane su se ređali ljudi koji su nas pozdravljali, grlili…svi smo bili emotivni. Doček je bio fenomenalan, sa puno vatrometa i lepog performansa kada su studenti iz Niša trčali ka studentima iz Vršca koji su stigli malo pre nas i zagrlili se sa njima..a sutradan smo svi zajedno kretali za Beograd.
Da li ste imali neke neprijatne situacije?
Imala sam strah zbog prelaska preko mosta, jer smo svi učili iz fizike da kad vojska maršira preko mosta da će se most zbog periodične sile koja se stvara zbog koraka prenosi na most. Sa srećom – upozoreni smo na od strane redara da laganim korakom i bez buke pređemo preko Dunava na Pančevačkom mostu.
Ivona J.
Da li je šetnja bila naporna?
S obzirom da nikada tako dugo nisam pešačila jeste, ali kada sam videla ljude koji su danima pešačili iskreno bilo mi je glupo i u mislima da se žalim. Iako je fizički postajalo naporno u nekim momentima, psihički znala sam da mogu da stignem do cilja i vodila sam se time. Jedini problemi koje sam imala su žuljevi i spavanje.
Nisam ni razmišljala da odustanem jer sam imala Milicu pored sebe, drugog dana i Slobu i drugu Milicu i non stop smo se bodrili.
Kakav je bio doček u Kovinu?
Strahovala sam jer mi je Kovin delovao nezainteresovano za tako nešto, pritom malo smo mesto i očekivala sam neki skromniji doček kao i za bicikliste ranije…ali iskreno doček je bio predivan. Bilo je mnogo ljudi, bilo je svega i samo reči hvale sam čula posle u koloni. “Pravi domaćinski doček” je bio samo jedan od komplimenata.
Kakva je bila atmosfera tokom šetnje?
Ovi studenti sa kojima smo šetali su nebeski narod, ni u jednom trenutku nije bilo dosadno. Stalno su dizali moral pesmama, pričom, zezanjem, aktivnostima…nikome nije bilo neprijatno u priči sa nepoznatim ljudima. Osećala sam se kao deo jedne veće porodice koja ima viši cilj.
Kako je bilo na dočeku u Bavaništu?
Bio je divan doček sa traktorima koji su nastavljali sa nama ka Pančevu i posle Beogradu. Ljudi su nas dočekali u centru i svaka čast na brojnosti, količini hrane,kafe i organizovanosti po pitanju toaleta s obzirom da su malo mesto..
Kako je bilo na dočeku u Beogradu?
Ljudi je bilo svugde od mosta pa sve do Terazija. Konstantno su bile gužve oko nas.U ulici 27.marta kroz koju smo se kretali uzbrdo niški studenti su sazivali “juriš” i svi smo trčali. Svi smo imali snage za to iako smo svi bili umorni. Ispod nas je bio crveni tepih, a na nebu vatromet. Osećali smo se kao da možemo da uradimo sve što zamislimo. Tu emociju nikada nisam osetila i druga strana ove borbe je nikada neće osećati.čeku u Beogradu?
Slobodan A.
Kako si se odlučio da kreneš u šetnju do Beograda?
Studentske šetnje su mi uvek delovale kao nešto posebno – ne samo zbog fizičkog izazova, nego i zbog prilika da se povežem sa drugim studentima, samim sobom i dam neki pečat svojoj studentskoj borbi.
Da li ti je bilo naporno?
Bila mi je naporna monotonija našeg područija. Što se tiče fizičkih problema, već u Pančevu sam osetio zatezanje mišića. Jedva sam izdržao do centra, i tada mi ni na kraj pameti nije padalo da nastavljam sutra za Beograd. Psihički mi je sve to jako teško padalo jer je telo htelo da stane i odmori se ali srce mi je govorilo da nastavim. Prvo do centra u Pančevu a onda i sutra za Beograd.
Kako je izgledao dolazak u Pančevo?
U Pančevu su već krenula ozbiljnija osećanja i stizanje do svesti gde sam i šta radim. Prvo što sam osetio jeste olakšanje – stigli smo u grad i bliži smo cilju. Ali onda me je udarila zahvalnost ljudi koji su nas dočekali kao heroje…dok smo mi u našim glavama bili samo umorni i srećni studenti.
Da li si razmišljao da odustaneš?
Iskreno da, bar jednom – ali ta misao nije dugo trajala. Znao sam zašto sam krenuo i šta bi mi značilo da isteram do kraja cilja. Devojke su me neizmerno podržale i bodrile kada sam pomišljao da odustanem.
Kakva je bila atmosfera na dočeku studenata u kovinu?
Bila je baš lepa energija. Osetilo se poštovanje i od strane Kovinaca i od strane nas koji smo išli. Krenulo nas je 6 studenata i nekoliko građana. Ceo ovaj doček, a i samo pešačenje, nisu bile samo formalne stvari. Osetila se iskrenost i volja.
Za instagram stranicu kovinublokadi i Kovinske info napisala studentkinja J.T.
