Piše profesor Dejan Kreculj
Nekada se iz kuće nije izlazilo bez gutljaja vode. Nije to bilo zbog žeđi – barem ne one u grlu – već zbog žeđi u srcu: za sigurnošću, domom, onim osećajem da znaš gde pripadaš i da ćeš se tamo i vratiti. U Kovinu se taj običaj prenosio s kolena na koleno, bez mnogo objašnjenja – jer nije ni trebalo. Svima je bilo jasno šta znači kad te pred polazak majka podseti: „Popi, da ne zaboraviš gde ti je kuća.“
U našoj kući to je bilo redovno. Pred neko porodično putovanje – a putovali smo mnogo, skromnim Fićom, uzduž i popreko celog Balkana, pa čak i preko prevoja planine Balkan – kada je sve već bilo spremno, mi obučeni, prozori zatvoreni, struja i voda provereni, tada bismo posedali i ćutali nekoliko minuta. Tišina pred put. Kao mali, bilo mi je to smešno, ali sam taj običaj prihvatio. Da, i popilo se malo vode, iako je u autu bilo i termosa i sokova.
Bio je to tihi blagoslov, molitva u svakodnevici. U vreme kada se na put kretalo bez mobilnog telefona, bez navigacije i bez flaširane vode, kada si se mogao osloniti jedino na vlastiti razum i sećanje – kuća je bila orijentir, a voda most koji te s njom povezuje. Poznata, čista voda sa naše česme značila je sigurnost, zdravlje i zdrav razum. Nikad nisi znao kakva te voda čeka napolju – u polju, na putu, u gostima. Zato se pila kod kuće, unapred. Praktično – ali i duboko simbolično.
Danas, kada na svakom koraku možeš kupiti bocu sa etiketom „izvorska“ ili „planinska“, i kada nas pametni telefoni podsećaju da pijemo vodu svakih sat vremena, taj gutljaj pred polazak izgubio je svoju težinu. Više niko ne kaže: „Popi, sine, da ne zaboraviš gde ti je kuća.“ A možda bi trebalo. Ne zbog vode – nego zbog kuće.
Jer ta rečenica nije govorila o žednom grlu, već o tome da ne zaboraviš ko si i odakle si. Da, kad zakoračiš u svet, poneseš deo doma u sebi. Da ne zalutaš – ni bukvalno, ni metaforički. Da znaš da se imaš gde vratiti. I da te tamo neko čeka.
Običaji nestaju tiho. Ne zato što ih neko ukine – već zato što ih neko ne ponovi. Zato, možda baš danas, kad kreneš iz stana, i sam sebi možeš reći: „Popi malo vode, da ne zaboraviš gde ti je kuća.“ I veruj – ima u tome nečeg većeg od hidratacije.
