Ariana ima šest godina.Ne objašnjava šta crta, samo pevuši, tiho, kao da prati ritam nevidljivog sveta koji joj šapuće oblike.
Dok ruka klizi po papiru, crtež nastaje sam od sebe. Nema skice, nema brisanja, nema oklevanja.
Samo sigurnost čista, smirena i tačna.
Autizam za nju u tom momentu nije prepreka, već drugačiji način da mozak poveže svet.
Dok većina traži smisao kroz reči, ona ga nalazi kroz oblik, ritam i crtež.
Njen um vidi obrasce koje drugi ne primećuju, za nju je emocija jednostavna i vidljiva, logična baš onakva kakva se u trenutku pojavi.
Zvuk, linija i boja u njoj nisu odvojeni, oni se prelivaju jedni u druge, pretvarajući tišinu u melodiju, a misao u sliku.
Osećaj u najiskreniji oblik njegovog postojanja.
U dve minute stvorila je Đuni i Tonija.
Kada je pitaš ko su, samo kaže njihova imena, mirno, jednostavno, kao da su oduvek postojali.
Ona ne objašnjava, jer u njenom svetu za objašnjenja nema vremena, nema ni potrebe, njezin mozak veruje da se svi ponasaju onako kako se osećaju i tu nema onda šta da se mnogo objašnjava.
Zbog toga se i plašim za nju u ovom svetu laži i utvara.
Autizam joj pored mnogo muka sa okolinom daje i ravnodušnost prema istoj. Na njezinu sreću.
Njezin način da isključi svet oko sebe je pevanjem dok beležnicu puni crtežima.
Kada uradi šta je naumila samo okrene novi list i nikada se ne vrati na prethodne radove.
Jozefina Jozi Dečov
