Bio je najmoćniji privrednik tokom devedesetih u kovinskoj opštini. Čovek uz koga su svi hteli da budu, od koga je svako nešto očekivao i nečemu se nadao, na konto zajedničkog detinjstva, toga što smo sugrađani ili na konto para i moći koju je stekao u svim krugovima toga vremena.
Njegova je imperija u svom zenitu imala blizu hiljadu ljudi angažovanih po raznim osnovama. A onda, kako to obično biva, pojavio se neko moćniji, jači i tu se više nije moglo ništa učiniti. Kula privrednog giganta iza koje je stajao Vojin Vojkan Gene Dobrić- srušila se!
Zatvoreno je osiguranje, za njim i TV Fan, agroprogres, auto moto klub… I prijatelji su se razbežali, a on sam doživeo ne samo finansijski poraz, već i duboko ljudsko razočaranje. Pokupio je porodicu i otišao…
Vojin Dobrić nedavno je objavio na svom instagram nalogu kolaž fotografija i snimaka sa natpisom 30 godina od osnivanja TV Fan. U to vreme Kovin je imao dva štampana medija i dva radija. Vizionar i čovek koji je kretao bez dinara u svaki veliki posao, hteo je kablovsku televiziju prvo, onda televiziju koja će biti video servis građana, a na kraju prihvatio savet profesionalca i napravio regionalnu televiziju.
U njegovom domu u ulici Svetog Save prisećali smo se tih dana, sa nostalgijom, mora se priznati. Sve te slike, ta lica, ti ljudi posle tri decenije, podsećaju svakog od nas kako smo daleko odmakli, a nigde nismo stigli.
Danas Kovin ima jedan radio i jedan internet medij.
Kako je došlo do toga da napraviš jedan tako skup medij kao televizija? Javnost je komentarisala kako sebi praviš igračku.
-Jako jednostavno! Prva ideja je bila da se napravi kablovska televizija gde će Kovin imati svoj jedan video kanal. Da imamo jedan video info kanal. To nismo imali. Međutim, ovi iz opštine nisu bili baš za. Plašili su se da to neće biti u skladu sa nekim njihovim interesima…
Nisu mi dozvolili. Onda sam se ja zainatio i razmišljao šta da napravim? Odlučio sam da uđem u taj projekat televizije. Prvo je trebalo da bude lokalna, jedno video lokalno sredstvo informisanja. Ljudi sa kojima sam to pripremao rekli su mi da napravim „da to bude ozbiljno“. I tako je počelo, da bi na kraju završilo sa oko stotinu zaposlenih.
Ideja je bila da to bude dinamično, zanimljivo, da svi prepoznamo te ljude koji učestvuju. Ljudi iz okruženja. Naši prijatelji, drugari, komšije… Moja ideja je bila da sve ide live, uživo.
Eto, sad je to normalno. Zato mi je jedan rekao „mnogo si ispred vremena“. Ali nije to baš uvek po tebe dobro.
Sve je to tako išlo do trenutka dok mi nisu oduzeli dozvolu za rad za osiguranje Stari grad, koje koje je nosilo tu televiziju. U tom trenutku mi smo bili najjače osiguranje posle „Dunava“, politika je bila da se sva privatna osiguranja zatvore, nama su među prvima oduzeli dozvolu za rad i posle toga sva su društva prešla u strano vlasništvo. Bilo je to 1999/2000.
Ispričao si to više puta, ali da se podsetimo kako si uopšte ušao u tu priču sa osiguranjem?
– Vidiš, sasvim slučajno! Ja sam čovek koji je uvek bio od akcije. Uvek sam imao neke dobre ideje. U razgovoru sa mojim dobrim prijateljem Zoranom Stefanovićem, koji je počeo da radi za jedno osiguranje, zainteresovao sam se šta je to, malo pogledam i u sekundi mi se stvori sve, kao i za mnoge stvari.
Ime, mreža kako ćemo da radimo, već sam radio sa nekom mrežom, sve sam to već u glavi složio. Vrlo brzo sam uspeo da to napravim uz podršku mog strica koji mi je pozajmio novac za osnivački fond. I sve je krenulo iz jedne kancelarijice.
Krenuo si sa ljudima sa kojima si bio blizak. Ubedio si ih da napuste poslove koje su radili i da ti se pridruže?
-Tako je. Prvo, svi su bili dobro plaćeni, izuzetno. Plate su bile od 400 do 500 maraka kada je plata bila pet maraka. To je bilo bitno. Drugo, prema ljudima koji su samnom radili imao sam prijateljski odnos, kao prema porodici. Šireći se na preko stotine punktova u jednom je trenutku osiguranje Stari grad zapošljavalo preko 700 ljudi. Nažalost, delovali smo kao opasnost za neke druge firme i mi smo među prvima ugašeni.
U to vreme imao si auto moto klub, organizovali ste trke, bili šampioni osiguranja...
-Znaš kako, radili smo analizu reklamiranja i shvatili da nam je jeftinije da osiguranje reklamiramo preko trka i u auto moto svetu nego da plaćamo veliki novac medijima. Jer, najveći broj minuta i jesu bile prisutne auto trke u to vreme. To je jedan od razloga zašto smo i televiziju napravili, da bismo se na njoj reklamirali.
Ajde da se sada vratimo tvojoj skupoj igrački- televiziji. Sećaš li se ljudi koji su započeli celu priču?
-Bili su to Vukovi ( bratovi-prim. K.I.) drugari iz tog nekog rokerskog sveta. Generacija koja je izlazila po Misu, Krugu… Pametni mladi ljudi koji su našli zadovoljstvo da to rade. I uglavnom su takvi bili tu.
Kako da ti kažem? Televizija je jedna droga! Mnogo zanimljiva stvar, što reče jedan moj drugar koji je nekada pravio PIINK, koga god da zoveš svako dođe! Nije bitno da li je iz Mramorka, Beograda, Zagreba…
Ti ljudi koji su došli ja im ništa specijalno nisam puno obećavao, ali svi su imali jako dobre plate. Ne sećam se kolike, ali znam da niko nije napustio.
Ne sećam se da si ti imao nekog profesionalca koga si povukao sa druge televizije, iskusnog novinara. Uglavnom su tu kod tebe učili zanat i dobro to uradili.
-Kažem ti, imao sam neke ideje uvek ispred svog vremena. Imao sam tog jednog prijatelja koji je pravio televiziju, on je bio taj koji me je usmeravao.
„Šta radiš ovo?!“ -pitao me je.
„Idemo uživo!“
„Ne može to tako, jedan kadar pokretan, dva statična… To se uči na fakultetu, a ti sad hoćeš tu sam da praviš nešto!“
Sve sam to prihvatao. Nisam čovek koji odbija sugestije. Volim da pitam više ljudi i onda sklopim nešto.
Uglavnom, svi su ti ljudi sebe našli u pozicijama na kojima su bili. Ispred ili iza kamere nije važno. Svi su disali kao jedna porodica!
Imali smo domet i u delu Beograda, putem repetitora blizu Avale, ali morali smo da ga ugasimo jer je gušio signale Košave.
Osim tog prostora gde je bila televizija koji je kupilo osiguranje Stari grad, ti si sazidao i velelepnu belu zgradu i ona je ostala Kovinu. Bilo je priče da te vlast ucenjuje, da ti ne daju dozvolu…
-Ne, ne, nije bilo ucena, samo zahteva da se usklade građevinske stvari. Nije mogao bakarni krov, nego samo crep zato što se ne uklapamo u okolinu. Uvek sam se borio da postavim standard za više, a ne da gledamo da padamo niže. Pobedio sam na kraju, dobio sam dozvolu i napravio kako sam hteo.
Ti si standarde postavio i u dress codu. I po tome ste se razlikovali
-Imao sam ideju da to osiguranje ne treba samo da dobro radi i isplaćuje štete, već i da vizuelno bude zanimljivo.
Svi da budu kao na zapadu, u odelima, da voze dobre automobile, gde god se pojave da se prepoznaju. Uspeo sam u tome. Niko nije bio protiv toga da nosi odelo. Uz to, svake godine na zivmovanja, besplatno na letovanja. Ja sam zadovoljan kako je sve radilo.
Kada se stvari gledaju iz ove perspektive sasvim je jasno da si bio genije za posao.
-Nije baš tako. Jedan moj drugar Vlada Đurić znao je da mi kaže: „Ti si čudo da napraviš pare ni od čega, ali zato, brate, i da ih potrošiš čas posla!“
Mi smo uvek dobro živeli. Moja porodica i ja. Voleli smo dobre automobile. Nikad nismo oskudevali ni u čemu. Mojoj deci sam uvek govorio: nikad ni u čemu niste oskudevali. Zimi ste bili u toplom, deset godina ste živeli na moru i ja sam kao roditelj zadovoljan.
Život je čudo. Kao jedrenje ( pošto ja vozim jedrenjak), ne ideš gde ti hoćeš, nego gde moraš. Kako duva vetar tako se i ti prilagođavaš.
U vreme najveće ekspanzije osiguranja ušao si i u poljoprivredu i otvorio Agroprogres. Zašto?
-Dešavalo se da osiguranje ima zaista nenormalno mnogo para i kako nije bilo moguće kupovati devize, nije bilo berze, niti je bilo stabilnog finansijskog tržišta trebalo je taj novac negde plasirati i oploditi ga. Morao si da izmišljaš i gledaš neke investicije koje bi ti sačuvale taj novac, jer inflacija je bila velika. Bila je to mala prodaja stočne hrane, ali je relativno dobro radila. Danas su to giganti od petnaest silosa, Agroprogres nije bio ni približno tome.
Sve što sam radio postavljao sam standarde i to je tako funkcionisalo.
Danas sam se povukao, sin vodi mlekaru, ja se po nekada pitam. Po nekada! Uglavnom ne radim ništa.
Ali sviraš!
-E da! Kažem ti, život je igra slučaja.
Četrnaest godina sviram, igrom slučaja. Sreli smo jednog našeg drugara koji se vratio iz Londona i kupio veliki plac u Šumarku. On je nekada davno svirao sa Siluetama i drugima. Počeo je da pravi neke žurke i svakog prvog maja pravio roštilj i svirku.
Onda sam se i ja setio da sam nekada davno svirao. Imali smo tu grupu Mrak nekada i tako je to krenulo. Sad svakog vikenda sviram. Imam te neke bendove.
Volim to da radim, to mi prija.
Od svih tvojih biznisa za čim najviše žališ što ne radi?
-Verovatno za televizijom. To je neverovatan skup ljudi bio, neverovatna energija. Danas nisam siguran da bih mogao da izbegnem pritisak koji druge televizije trpe.
Mislim da je nemoguće opstati i suprotstavljati se vlasti.
I danas se družim sa vrhunskim ljudima u biznisu, a svaki veliki posao podrazumeva da će doći do pritiska. Jer sve je uslovljeno, a televizija je skup medij i sve mora da se plati.
Sećam se da je fond za plate FAN TV mesečno bio oko 110 hiljada maraka. Svima su plaćani doprinosti. Svi koji su radili kod mene bili su prijavljeni, niko nije radio na crno.
Kako bi izgledala FAN TV danas sa AI tehnologijom?
-Mnogo jednostavnije. Pratim AI, radim neke stvari vezane za moj posao. Sad je to tako jednostavno. Jednostavno je napraviti video. Mi smo renderovali satima i danima, a sad na telefonu za pola minuta.
Sećam se onaj znak FAN TV koji se vrteo mi smo ga radali na kompjuteru Atari, dečiji kompjuter za igru. Ne mi, svi! Pa VHS kasete, montiranje. Snimaš, pa presnimaš, pa se gubi kvalitet. Užas!! Sad je to olakšanje. Dobija se u vremenu, ali se nažalost gubi duša!
No, ono što vredi će isplivati!
Da li te je neko ili nešto razočaralo da si se kao čovek osećao baš povređeno? Pitam zato što su zahvaljujući tebi mnogi ljudi napravili posle sopstvene karijere.
-Ihaa! Prijatelji te najviše razočaraju. Ali ja sam srećan zbog onih koji su uspeli.
Vreme je čudo, svi pokažu svoje pravo lice.
Najgore mi je bilo onaj period kada je došlo do prevrata. Govorilo se tada da je moje osiguranje u stvari osiguranje Marka Miloševića. I onda su ti ljudi koji su imali svo poštovanje i ogromne plate, dolazili ovde ispred kuće i zviždali mi.
Tad sam pukao. Neko u toj situaciji ide na tavan pa se obesi, ja nisam taj tip. Spakovali smo se i odselili za Budvu. Nisam želeo da moja deca to gledaju i trpe neke progone ili pritiske.
I da još jednom podvučem: onima kojima ja dugujem novac dobro znaju zašto im dugujem! Jedini razlog je zato što su me potkradali.
Kada je osiguranje izgubilo licencu bilo mi je teško zbog svih tih ljudi koji su kod mene radili jer sam brinuo gde će i kako će. Ispostavilo se da niko nije ostao na ulici. I to mi je drago.
Ja sam zadovoljan!
Vojkan i Svetlana Dobrić u Budvi su držali restoran na samoj obali koji je radio isto tako po visokim standrdima, radio je dobro, sa velikim prometom, a onda su se tajkuni polakomili i odlučili da ga sruše. Da bi to opravdali inscenirali su razne priče i podmetanja, a sedam godina kasnije sa imena Vojkana Dobrića skinuta je svaka krivica i odgovrnost koja mu je bila pripisivana. No, on više ne želi da pređe granicu Crne Gore. Putuje u druge zemlje, obilazi prijatelje, živi miran i jednostavan život.
U sobi gde vežba okružen je trofejima i priznanjima i kako kaže i sam zapanjen koliko je toga.
Deset i više godina uz njega su se gostili, bogatili i bili viđeni mnogi. On je sa svima sedeo, s nekima postajao prijatelj, s drugima tek znalac, ali kako kaže: što je čovek dalje u vis odskočio to je jednostavniji.
Gene je i dalje samo Gene, Vojkan, sin Dragane i Peše Dobrića, dvoje talentovanih i posebnih ljudi, unuk jednog predratnog šefa poreske uprave u Kragujevcu koji je ćerku poslao na Sorbonu, čovek koji je ni od čega stvorio imperiju, padao i ustajao jer je hodao ispred vremena.
Violeta Živkov
(Izmene u delu teksta urađene na molbu sagovornika)
