Piše: prof. Dejan Kreculj
U starom Kovinu, kao i u ostalim vojvođanskim pitomim sredinama, bio je običaj da se pažljivo održavaju dobri odnosi sa komšijama. Sa nekima su te veze bile prisnije, prožete svakodnevnim razgovorima, dok su sa drugima bile odmerene – tačno onolike koliko je to kućno vaspitanje određivalo. To vaspitanje, koje se primalo tiho i neprimetno u roditeljskom domu, postajalo je trajni deo svakog od nas, naš nevidljivi prtljag ma gde nas život kasnije odveo. Jedan od najlepših detalja tog kodeksa ponašanja bio je i običaj da se svakome, pa makar ga lično i ne poznavali, javi pri susretu na ulici.
Ta slika mi je živnula pred očima kroz jedno davno sećanje. Bilo je to toplo prepodne, krajem maja. Za vreme velikog odmora, na brzinu sam otrčao do pekara Makedonca po doručak. Vraćajući se žurnim korakom nazad, spazio sam kako prema školi ide jedna starija žena vodeći dečaka za ruku. Upravo su prolazili pored kuće čika Mite, koji je u tom trenutku sedao u automobil, polazeći na posao. Žena mu se usput, sasvim prirodno, javila, a dečak je, zastavši, upitao:
– Baba, ko je taj čovek?
– Ne znam, sinko, ne poznajem ga – odgovorila mu je mirno – ali je pristojno da se svakome javi.
Prešli su ulicu, ušli u hladovinu parka i otišli negde gore, prema zabavištu. Ja sam požurio dalje prema školi i na kapidžiku spazio tetka Maru.
– Dobro jutro, tetka Maro! Kako ste? Kako je čika Lajoš, nešto ga ne viđam? – upitao sam je u prolazu.
– Dobro jutro, sinko, dobro smo. Skoro da ga ni ja ne viđam! Vazda je na Dunavu, on i njegovo pecanje, znaš ti njega – odgovorila je uz osmeh, a i meni je zaigrao osmeh na licu jer smo svi znali tu Lajoševu strast.
– A kako ti je mati? Nju i Mirka nisam videla odavno – dodala je tetka Mara, držeći ruku na kapidžiku.
– Dobro su, hvala na pitanju. Sada je kraj maja, aktuelne su mature, pa ima baš mnogo posla u školi.
Uzajamno smo razmenili pozdrave za čika Lajoša i moje roditelje, a ja sam pohitao ka školskim vratima. U daljini se već čulo prvo zvono za početak trećeg časa; veliki odmor je bio gotov.
Eto, svratio sam na trenutak u mislima u taj nekadašnji Kovin, u to toplo majsko prepodne koje je mirisalo na pekaru i dunavsku vodu. Svratio sam sa nadom da je onaj dečak iz parka, koji je danas već odavno odrastao čovek, primio i sačuvao taj deo autentičnog kovinskog duha. Jer, dokle god u sebi nosimo taj pozdrav upućen čoveku na sokaku, dotle i naš grad ima dušu.
Podkast https://youtu.be/VacxbyeKYL4
