Deliblatsku peščaru nije pošumila Marija Terezija. Nije to bio ni jedan ukaz, ni jedna odluka, ni jedna generacija. Šuma koja danas pokriva najveću evropsku kontinentalnu peščaru nastajala je gotovo čitav vek. Hiljade ljudi sadile su drveće da zaustave pesak koji je pretio da proguta njive, puteve i sela južnog Banata. Ono što je stvarano generacijama, vatra je ovog leta počela da briše u nekoliko nedelja.
Nije Marija Terezija naredila pošumljavanje Deliblatske peščare. Ta priča, koja se decenijama prepričava uz Deliblatsku peščaru, verovatno je nastala iz potrebe da se složena istorija ovog prostora svede na jednu slikovitu anegdotu. Popularna legenda govori da je vetar naneo pesak u tanjir carice Marije Terezije, posle čega je ona naredila da se Peščara pošumi. Međutim, istorijski podaci pokazuju nešto drugo. Marija Terezija umrla je 1780. godine, dok je organizovano pošumljavanje Deliblatske peščare počelo tek 1818. godine. Prema naučnom radu o istoriji pošumljavanja, još je 1810. Dvorsko-ratni savet Habzburške monarhije naredio premeravanje Peščare sa ciljem njenog pošumljavanja. Nekoliko godina kasnije šumarski stručnjak Franc Bahofen izradio je plan, koji je dopunjen 1817. i usvojen 1818. godine.
To nije bila mala akcija pošumljavanja. Bio je to jedan od velikih ekoloških i privrednih poduhvata svog vremena. Početkom XIX veka 
Deliblatska peščara nije izgledala kao šuma koju danas poznajemo. Bahofenovim merenjima utvrđeno je da se prostire na oko 40.660 hektara, dok je približno 16.800 hektara bilo prekriveno nevezanim, pokretnim peskom. Taj pesak nije bio samo prirodna zanimljivost. Košava ga je raznosila prema okolnim njivama, putevima i naseljima i predstavljao je ozbiljan problem za život i poljoprivredu južnog Banata.
Zato je 1818. godina mnogo važnija od legende o Mariji Tereziji. Te godine počinje organizovani, planski proces vezivanja peska i pošumljavanja, koji će, sa različitim fazama, trajati gotovo čitav jedan vek.
Franc Bahofen dobija zadatak da „ukroti“ pokretni pesak. Kao direktor šuma Vojne granice sa sedištem u Beloj Crkvi, organizuje prve radove. U periodu od 1818. do 1843. godine, poznatom kao Bahofenov period, pošumljeno je oko 5.000 hektara. Sađeni su beli i crni bor, breza, bela i crna topola, uz različite vrste trava koje su imale zadatak da dodatno stabilizuju pesak.
Pesak nije tlo za svako drvo
Ali prvi pokušaji nisu bili konačno rešenje. Neke vrste nisu bile najbolje prilagođene kontinentalnim peščanim uslovima, a problem su predstavljali i ljudi – seča šume i ispaša ponovo su otvarali površine sa kojih je pesak mogao da se pokrene.
U drugoj polovini XIX veka dolazi do nove faze. Posebno mesto dobija bagrem, čije je seme nabavljeno 1853. godine. U narednim decenijama upravo će bagrem, zajedno sa drugim vrstama i tehnikama vezivanja peska, dati neke od najboljih rezultata. U periodu 1843–1872. novim šumama je obuhvaćeno još oko 4.648 hektara. Posle ukidanja Vojne granice 1872. godine posao prelazi u drugačiji administrativni okvir, a istraživanja i radove nastavlja Jozef Veseli.
Pošumljavanje se nastavlja kroz više faza, menjaju se vrste drveća, metode i uprave, ali cilj ostaje isti – vezati pesak i sprečiti da se ponovo pokrene. Naučni pregled istorije Peščare danas razlikuje čak devet perioda pošumljavanja, od 1818. godine do savremenog doba.
Zato je teško preceniti šta zapravo znači činjenica da je početkom XIX veka bilo oko 16.800 hektara nevezanog peska, a da je za njegovo zauzdavanje trebalo više generacija, ogromno angažovanje države i šumarskih stručnjaka i gotovo 100 godina organizovanog rada. Stručna literatura period 1818–1912. upravo naziva „Austrougarskom erom“ pošumljavanja. Cilj nije bio stvaranje šume radi šume, već zaustavljanje peščane stihije koja je ugrožavala čitav južni Banat.
Do početka XX veka rezultat je bio ogroman. Prema podacima koji se navode u stručnoj literaturi, proces vezivanja i stabilizacije peska bio je praktično završen početkom XX veka, a 1907. godina često se uzima kao godina završetka glavnog procesa.
Drugim rečima, ono što danas zovemo šumskim kompleksom Deliblatske peščare nije jednostavno „oduvek bilo tu“. Veliki deo tog pejzaža rezultat je višegeneracijskog ljudskog rada.
A onda avgusta 2026. godine
Za prvih 25 godina organizovanog pošumljavanja, od 1818. do 1843, čovek je uspeo da zasadi oko 5.000 hektara. Za nekoliko dana avgusta 2026. požar je zahvatio oko 1.500 hektara. I kako dani odmiču uvećavaju se hiljade hektara.
To, naravno, ne znači da je svih 1.500 hektara potpuno izgorela šuma, niti da se može jednostavno izjednačiti površina zahvaćena požarom sa površinom trajno uništene šume. Ali poređenje dovoljno govori o razmeri katastrofe.
Kako je za mesec dana izgorelo 100 godina pošumljavanja nije novinarska metafora.
To je prikaz nesrazmere između vremena potrebnog da se jedan prostor obnovi i vremena potrebnog da bude uništen.
Najpre je krajem jula požar zahvatio područje između Šumarka i Vrela. Tada je objavljeno da je bilo zahvaćeno oko 20 hektara borove šume i niskog rastinja. Samo nekoliko dana kasnije, 5. avgusta, izbio je novi veliki požar, oko kilometar od prethodno ugašenog požara. Zbog visokih temperatura i jakog vetra vatra se veoma brzo širila. Već prvog dana govorilo se o više od 300 hektara, a narednog dana o oko 700 hektara.
Do 8. avgusta, prema izjavi načelnika Sektora za vanredne situacije Luke Čaušića, požar je zahvatio oko 1.500 hektara šume i niskog rastinja. Na terenu je bilo više od 300 ljudi, angažovane su radne mašine i četiri helikoptera, dok je jak vetar stalno menjao pravac širenja požara.
Tako se dobija zastrašujuća proporcija.
Da bi se pesak koji je nekada ugrožavao južni Banat zauzdao, bile su potrebne generacije. Od prve naredbe za premeravanje 1810. do početka organizovanog pošumljavanja 1818. prošlo je osam godina. Od prvih sadnji do završetka glavnog procesa prošao je gotovo čitav vek. Ljudi su menjali metode, pokušavali sa različitim vrstama, grešili, ponavljali radove i ulagali ogromna sredstva da bi stvorili ono što danas doživljavamo kao prirodni pejzaž.
Požaru za to nisu bile potrebne generacije.
Bilo mu je potrebno nekoliko dana.
I tu se otvara mnogo ozbiljnije pitanje od same statistike o opožarenim hektarima: šta smo zapravo izgubili i koliko će vremena biti potrebno da se ono što je izgorelo ponovo vrati?
Jer šuma nije samo broj stabala na hektaru. Ona je rezultat procesa koji traje decenijama. Posebno je to važno u Deliblatskoj peščari, prostoru čija je istorija direktno povezana sa borbom čoveka protiv erozije i pokretnog peska.
Još je tragičnije što požar nije nova pretnja za ovaj prostor. Stručna literatura upozorava da su šumski požari jedan od najvećih problema Deliblatske peščare. U periodu 1948–2007. zabeleženo je 258 šumskih požara, sa ukupno opožarenom površinom od 11.921 hektar, od čega 6.129 hektara šume. Najveći do tada zabeleženi požar dogodio se od 10. do 16. avgusta 1996. godine i zahvatio je 3.815 hektara, uključujući 2.235 hektara šume.
Zato požar iz 2026. godine ne treba posmatrati kao izolovani incident, niti samo kao još jednu letnju vest o vatrogascima, helikopterima i opožarenim hektarima.
On je upozorenje koliko je krhko ono što je stvarano više od dva veka.
I možda je upravo zato vreme da se prestane sa pričom da je Deliblatsku peščaru „pošumila Marija Terezija“.
Nije.
Pošumili su je, generaciju za generacijom, ljudi – šumari, radnici, uprave, države i lokalno stanovništvo – u poslu koji je počeo kao borba protiv peska i prerastao u stvaranje jednog od najvrednijih šumskih i prirodnih prostora Srbije.
A ako je za njegovo stvaranje bilo potrebno gotovo sto godina, onda pitanje posle požara nije samo koliko je hektara izgorelo.
Pitanje je:
koliko će godina biti potrebno da se te hiljade hektara ponovo vrate prirodi – i da li ćemo ovog puta učiniti sve da taj posao ne počinje ponovo od nule?
Kovinske info, korišćeni AI alati
