Piše Larisa Mikić
Dok plamen proždire Deliblatsku peščaru, ostavljajući iza sebe zgarište kakvo ne pamtimo, na sceni se smenjuju dva paralelna sveta: borba na pesku i farsa na zgarištu.
U prvom svetu, onom stvarnom i ogoljenom, vodi se očajnička borba. Profesionalni vatrogasci, dobrovoljna društva i, pre svih, lokalni meštani, golim rukama i skromnom opremom staju pred stihiju. Gašenje je pakao na zemlji. Bor, smola, šišarke koje lete poput projektila, suve iglice i podmukli, nevidljivi podzemni požari u vrelom pesku – sve su to neprijatelji sa kojima se ovi ljudi bore do iznemoglosti, braneći sopstvene domove i poslednje ostatke prirode.
U drugom svetu, svetu političke elite, drama se pretvara u nadrealnu farsu. Nakon što su se smenili brojni funkcioneri, deleći jedni drugima čestitke dok su običan narod prepustili zaboravu, usledio je vrhunac apsurda. Ministar i predsednik su, u naletu samozadovoljstva, pokazali zastrašujuću ravnodušnost prema razmerama ekološke katastrofe, pretvarajući odbijanje pomoći u politički poen.
„Mi idemo da pomažemo Francuzima i Špancima, a od nikog pomoć ne tražimo. Sve možemo sami“, poručio je Ivica Dačić. „Pomoć nam za sada nije potrebna“, poručuje Aleksandar Vučić.
Nema veze koliko će to da traje i koliko će da izgori. Dok se oni razmeću lažnim prkosom, poručujući da peščara može slobodno da gori dokle god sistem glumi moć, lokalni funkcioneri i takozvani krizni štab potpuno su propali u zemlju. Od njih nema ni traga ni glasa.
Niko od nadležnih ne spominje ono najvažnije – kakav vazduh udišemo i koje nas dugoročne ekološke i zdravstvene posledice čekaju nakon što se otrovni dim raziđe. S druge strane granice, negde u Temišvaru, mediji redovno obaveštavaju svoje građane o tome odakle je došao dim i kakav je njegov uticaj na zdravlje. Negde u Temišvaru država brine za ljude.
Dolazak Ivice Dačića i Aleksandra Vučića na sveže zgarište izgledao je poput nedeljnog piknika postavljenog na mestu tragedije. Sedeli su za stolom, a njihova komunikacija podsećala je na scenu sa seoske dače, gde dvojica pijanaca, u potpunom neskladu sa tugom oko sebe, pokušavaju da zabave ožalošćenu porodicu.
„Evo ga Ivica, sad će da se pravda. Nemoj da se pravdaš, Ivice. Ja sam kriv! Evo, ja preuzimam krivicu“, dobacivao je Aleksandar Vučić, dok je posnim sendvičem sa ribom nudio vatrogasca koji je upravo došao iz ognja, a sedeo je pored njega u perfektno čistom i novom vatrogasnom odelu.
Za medije, u kojima slika govori više od hiljadu reči, lepo ćemo umiti, fino obući sve vatrogasce i pokazati svetu da imamo sve. Ništa nam ne nedostaje, izuzev blagonaklonosti prirode. A priroda je jedino na šta ne možemo da utičemo. Nju nije briga ni za ministra ni za predsednika.
„Ne mora ministar da se pravda“, kaže predsednik, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Možemo kako hoćemo – poruka je narodu.
To kafansko preuzimanje istorijske odgovornosti ogolilo je duboki jaz između onih koji stradaju i onih koji vladaju. Kada se ugase kamere i utihne neumesni humor, ostaje ključno pitanje koje zvaničnici uporno preskaču: šta je sa prevencijom?
Opravdanja o teškim terenima i smoli slušamo nakon svakog požara, ali katastrofa je mogla biti sprečena. Javno preduzeće „Vojvodinašume“ imalo je i vreme i resurse da osmisli modernije sisteme zaštite, izgradi osmatračnice i prosekne šire protivpožarne puteve. Preko puta Edukativnog centra već je morao da nikne funkcionalan vatrogasni dom, a Dobrovoljno vatrogasno društvo u Deliblatu moralo je biti osnaženo i opremljeno.
Ništa od toga nije urađeno, a koren ovog nerada leži u kancerogenom sistemu partijskog zapošljavanja. Javna preduzeća u Srbiji odavno su prestala da budu servisi građana i čuvari prirodnih bogatstava. Ona su pretvorena u partijske feude i rezervoare za udomljavanje poslušnih, ali potpuno nekompetentnih kadrova.
Rukovodeće fotelje ne donose znanje, već lojalnost režimu, dok se struka – inženjeri šumarstva, ekolozi i iskusni vatrogasni taktičari – svesno i brutalno gura u stranu. Kada partijska knjižica postane jedini uslov za upravljanje složenim ekosistemima, rezultat su ekološka i bezbednosna katastrofa i slikanje na pepelu.
Budžeti koji bi morali da idu na nabavku savremene opreme, obuku dobrovoljaca i preventivno prosecanje, troše se na plate izmišljenih menadžera i finansiranje stranačkih mašinerija. Zato na terenu nema ko da zaustavi stihiju; zakoni prirode ne haju za partijske direktive, a suva borovina gori bez obzira na to ko sedi u direktorskoj fotelji.
Političarima je bitno samo da se slikaju na zgarištu. Važno je obezbediti kadrove za medije i sačuvati foto-dokaz lažnog heroizma, za slučaj da sećanje naroda na ovaj užas izbledi.
Dok god podobnost bude ispred struke, peščara će iznova goreti, meštani će sami braniti svoja dvorišta, a državni vrh će na pepelu izvoditi svoje jeftine, populističke predstave.
Iz ove tragedije možemo opet zaključiti samo jedno – sistem je progutao struku.
