Nije ni sam znao koliko je tačno njegovih pesama dobilo muziku, a onda je neko za njega to saznao i utvrdio da ih je čak 346. On je „opismenio rokenrol“, rekao je jedan muzički znalac, a mnoge muzičare i muzičke grupe čak i proslavio svojim stihovima za koje nekad nije ni znao da su korišćeni. Jer, Duško Trifunović u svemu je bio drugačiji. Jednostavan, duševan, čovek brzog uma, nekog kosmičkog dara da ukotrlja reči u prozu ili poeziju, da jednostavnu rečenicu pretvori u večnost.
O Dušku Trifunoviću i knjizi koju mu je posvetio “ Pamtite me po pjesmama mojim“, u biblioteci „Vuk Karadžić“ u Kovinu sinoć je govorio Bogomir Bogica Mijatović, dugogodišnji urednik i voditelj muzičkih emisija u Radio Novom Sadu. Nagrađivan, poštovan, s ponosom kažemo naš zemljak. Za Duška Trifunovića čuo je davne sedamdeset i neke, a potom ga i upoznao i s njim se družio kad god je to bilo moguće. Duško ga je naterao, rekao je Bogica sinoć kovinskoj publici, da izda svoju prvu knjigu, a nije ni slutio da će jednom napisati i knjigu o Dušku. Knjigu u kojoj je 300 njegovih pesama koje su ispevane, u kojoj su životne priče velikog književnika koji nikad nije postao akademik, iako je više puta nominovan. Knjigu koja je deo epitafa na grobu: Drugovi bivši, drugovi budući, pamtite me po pjesmama mojim.
Bogica je rođeni Mramorčanin, ali je rastao, školovao se i živeo u Novom Sadu. Na Detelinari, a baš naspram njegovog doma, tamo u Bačkoj, bilo je naselje Banatić. Tu su rasli njegovi drugovi, dve buduće veličine: fudbaler Slobodan Boba Pavković i Đorđe Balašević. Ukrašen takvim prijateljstvima i on sam rastao je i spoznavao svet sličnih njima. U taj je svet ratne 1992. godine ukoračio kao izbeglica i Duško Trifunović.
–Nikada Duško nije spavao po klupama u parku i bio gladan! To su laži koje su izmislili novinari, oni koji su se kao novinari predstavljali. Zar bi pored svih nas Duško mogao da spava u parku? Ali sam je za to kriv, nepromišljeno je jednom rekao kakao je spavao u vozu. Da, ali u vozu za Crnu Goru. Ko od nas nije spavao u vozu?– sa jasnom bolnom odbranom Bogica je nekoliko puta demantovao ove neistine, braneći Duškov lik, kao pravi prijatelj.
Preskroman u svojim zahtevima Duško Trifunović je ostao upamćen kao veliki čovek, voleo je da pojede, voleo je da se druži, voleo je žene. On je imao taj dar da shvati da one „padaju“ i na sažaljenje, pa je o tome savetovao i svoje prijatelje. Naravno, duhovit i rečit, pisao je sa lakoćom, u hodu. Bez formalnog visokog obrazovanja, baš kao i Balašević, Duško je imao pamćenje ravno geniju. Nije voleo modernu tenologiju, nije koristio alate kao lap top i slično. Koristio je biblioteke i knjige i manuelnu pisaću mašinu. Iz te riznice koju je prikupio samo onim što jeste najbrže na svetu, mislima, kovao je rečenice, stihove, slogane.
Čovek je veliki onoliko koliko je jednostavan u toj veličini, baš kakav je bio Duško.
Književno veče u njegovu čast na neki način sazvao je njegov imenjak, Dušan Milojkov, biciklista, svetski putnik i čovek sa izvanrednim muzičkim ukusom kako ga je opisao Mijatović. Dule, kako ga Kovinci znaju, na svojim kotrljajućim turama sreo je i upoznao i Trifunovića, a to je prijateljstvo trajalo sve do rastanka, odnosno Duškove smrti.
–Došao sam do njegovog stana, rekao sam da sam tu, da sam došao da ga vidim, nije me pustio da uđem. Rekao mi je:“ Pamti me onakvog kakav sam bio pre ovoga!“
U večeri koja je bila do poslednjeg minuta ispunjena nekom nežnošću i titravim humorom, učestvovao je i Branislav Jelić, profesor u penziji koji je s ponosom isticao da su sada već 25-oro njegovih đaka doktori nauka i da je to njegov amanet. On je publici u Kovinu ukazao na činjenicu da se poezija sve manje čita, da je nezasluženo skrajnuta iako su u njoj sažete ne retko i filozofske mudrosti.
U ime domaćina veče je otvorila direktorka biblioteke Ivana Jovanov.
V.Ž.
